Било
је то на улазу у село Ољантајтамбо, близу Куска. Одвојивши се од групе туриста,
стајао сам сâм и издалека посматрао камене рушевине кад ми је пришао један
сеоски клиња, сав дроњав, и на поклон затражио хемијску оловку. Своју нисам
могао да му дам јер ми је требала за не знам какве досадне белешке, али сам се
понудио да му на руци нацртам једно прасенце.
Глас
се брзо пронео. У трен ока сам се нашао окружен ројем дечака који су, на сав
глас, тражили да им цртам животиње по ручицама испуцалим од хладноће и
прљавштине, по пути налик нагорелој кожи: било их је који су тражили кондора и оних
који су хтели змију, други су радије били за папагаје или сове, а није
недостајало ни оних који су желели фантома или змаја.
А
онда ми је усред те галаме један сиромашко, не виши од пола метра, показао на
својој руци сат нацртан црним мастилом:
–
Послао ми га је стриц који живи у Лими – рекао је.
–
И добро иде? – упитао сам га.
– Мало касни – признао је.