„Књига Милене Владић Јованов најпре се бави интринсичним приступима Елиоту, дакле оним који за присуством смисла, односно за „истином“ песме трагају унутар ње саме. Ауторка приказује увиде већег броја англосаксонских критичара, које назива центрираним структурама, јер у потрази за гласом, свешћу, субјектом, као залозима присуства смисла, јединственог значења, истине неминовно изневеравају управо оно за чим стреме. Елиотово песничко стваралаштво ауторка сагледава као сложени систем у коме песме као јединице система не добијају своје значење, тумачење ако желимо, у односу на унапред задату истину или на саму идеју о јединству значења, већ у односу с околином, окружењем, контекстом, који у овом случају представљају песме у самом систему, једне у односу на друге, али и читаво богатство цитата, алузија на друга књижевна и уметничка дела, на која се Елиот позивао не само у „Пустој земљи“ већ заправо од првих стихова ране поезије. Ауторкина смелост огледа се у чињеници да је одабир да се говори о динамичном карактеру поетског система себе неминовно уклештио између променљивости и арбитрарности до којих води динамика, и уређености коју, својом етимологијом, сугерише реч систем. У том смислу, поједини делови студије, као поприште борбе између сталне променљивости и коначне уређености, далеко превазилазе опис једног књижевног опуса, и претендују да нешто додају и теорији интерпретације. Посебан допринос ове студије чине и преводи Елиотове ране поезије, коју ауторка сада први пут представља српској читалачкој јавности.“
Из Рецензије Владимира Гвоздена