Није ми било ни на крај памети да пишем ову књигу. Четрдесет
пута сам себи обећао: нека све одстоји, одлежи – што се упамти и не изгуби, то ће
и бити најважније. Самог себе сам изневерио. Књига ми се сама испричала, чим
сам перо умочио у мастионицу. Познати су случајеви када су лекари, не губећи
свест, руководили тешким операцијама које су им радили. Или записивали своје
осете у тренутку уједа змије отровнице, добијања повреде.
Овде је, боже опрости, жанр у нечему сличан. ...Куда се денуше из мене мој живот, моја вера, моја радост? Код песника
је још тачније: Како је страшно, јер душа пролази, као младост и као љубав.
(Захар Прилепин)