ШЕСТ ВЕКОВА МАНАСТИРА У ОК КЛИСУРИ
(Политика)
08. Август 2012.
Врхунска монографија у издању Службеног гласника из Београда и Народног музеја из Чачка

Чачак – Монографија „Манастири Овчарско-кабларске клисуре”, управо штампана у другом, измењеном и допуњеном издању Службеног гласника из Београда и Народног музеја из Чачка, представља потпуно нову теоријско-методолошку поставку изучавања ових храмова. Са новим подацима и фотографијама и друкчијим ликовно-графичким уређењем говори о пореклу светиња и култном наслеђу, даје паралеле са сличним сакрално-историјским подручјима и дометима духовне и материјалне обнове током XIX, XX и почетком XXI века.

Аутори монографије су Делфина Рајић, директор, и др Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја у Чачку. Реч је о, за наше прилике, врхунском издању посвећеном традицији Србије, са 404 стране и 403 фотографије, штампаном у 2.000 примерака.

Данас, почетком XXИ века, у Овчарско-кабларској клисури постоји девет манастира, две капеле и једна црква. Настанак ових храмова се само приближно може одредити. Недостатак историјских извора оставља пуно простора за многобројне претпоставке. Трагови живота у самој клисури и непосредној околини потичу из праисторијског периода. Пронађени су и остаци из антике код данашњег манастира Успења, ране Византије поред цркве Св. Илије изнад манастира Благовештења. Да ли је на овим, или неким другим тачкама било неких култних места, из времена раног хришћанства или ране Византије, није утврђено. Можда је клисура са својим природним заклонима, а касније и утврђењима, била склониште за околно становништво. – Сам природни амбијент Овчарско-кабларске клисуре био је привлачан за пустињачко монаштво. Постоје многе „свете горе” у православном свету и средњовековној Србији, које су настале у усецима, кланцима, необичним геолошким творевинама, као местима где се јасно види и приказује снага Бога. У исто време такви простори су издвојени и заштићени, и погодни за аскезу. Највероватније да је анахоретско монаштво претходило подизању манастира у овој клисури, јер многобројне пећине на литицама Каблара иду наруку пустињачком монаштву – каже др Милош Тимотијевић за Политику”.

За историчаре и даље отворено остаје питање када су монаси пустињаци населили Овчарско-кабларску клисуру? Да ли су у клисури постојала стара култна места, за која ми данас не знамо, да ли су монаси ту дошли крајем XII века, као што то преноси народна традиција, у време подизања великог и утицајног манастира Богородице Градачке, који се налазио на месту данашњег Чачка, није познато. Око великих манастира постојале су многобројне испоснице, али за сада још нема потврда да је то био случај и са Овчарско-кабларском клисуром.

– Највероватније да су овчарско-кабларски манастири подигнути крајем XIВ века, у време доласка монаха синаита у Србију, који су донели један особени тип исихастичког монаштва и стварања мањих манастира у групама са упоредним постојањем пећина испосница у њиховој близини. Највероватније да су се монаси из пећина – испосница на литицама Каблара ради заједничке молитве окупљали у старом Преображењу, чија храмовна слава чува успомену на исихасте.

По претпоставци, на исти начин подигнути су и остали манастири. Да ли су за њихово подизање бирана и нека старија култна места, остаје непознато. Сигурно је да су као заштита монашке заједнице у клисури, а вероватно и за околно становништво, подигнуте и утврђене две куле, на западу изнад манастира Благовештења и у средишту клисуре изнад манастира Јовања. Ове куле потичу из XIV века, а разорене су у наредном столећу приликом надирања Османлија – вели др Тимотијевић.

Аутор фотографија у књизи је Саша Савовић, мајстор фотографије из Горњег Милановца, рецензенти су др Даница Поповић (Балканолошки институт САНУ, Београд) и др Зоран Ракић (Филозофски факултет, Београд), а графичко уређење поверено је Слађани Тутуновић и Дизајн студију „Тригон” у Чачку.

Г. Оташевић