Насиље
на спортским приредбама помиње се још у текстовима из доба античке Грчке и
Римског царства. У последњим деценијама 20. века оно је постало интернационални
проблем који, нажалост, узима и надаље све веће размере. Различити облици
организованог фудбалског насиља присутни су у свим земљама света – како у онима
које су традиционално опчињене фудбалом тако и у онима где тај спорт нема
дубоке корене.
Ова
монографија је први оригинални научни рад код нас из најмање два разлога: прво,
овакав приступ истраживању навијачког хулиганизма у Србији, са освртом на
искуства других земаља у балканској литератури, није познат; друго, аутор је
спровео серију оригиналних емпиријских/теренских истраживања разговарајући са
бројним навијачима и анкетирајући их, чиме је расветлио многе непознанице знане
само навијачима.
Доношење
посебног закона намењеног борби против насилничког понашања на спортским
приредбама, као и прописивање строгих кривичних и прекршајних санкција за
извршиоце тих деликата у Србији нису дали очекиване резултате. Напротив, насиље
се и даље квантитативно и квалитативно развија, и на то се мора рачунати и у
будућности.
Одсуство
превентивних мера, посебно мера социјалне превенције, један је од главних
разлога ескалације насиља на спортским приредбама. Зато су алкохол, дроге и
криминал постали пратећи елементи екстремних навијачких група. Чак 93% вођа
навијача и чланова језгра навијачких група користе алкохол и дроге.