У овој завршној
књизи античких софиста налази се шест чувених говора
једног од најранијих грчких ретора Антифона, из V века пре н. е. О Антифоновом животу се
само
нагађа, а ни кад је у питању његов идентитет ствари
нису
најизвесније. Али, говори о којима је реч сјајни су
примери
атинског закона на делу и правничког беседништва.
Сви
се односе на убиства, од којих су најмање два
стварна,
а остали су били беседничке вежбе о хипотетичким
случајевима.
Било да говоре
о реалним случајевима или измишљеним, они нам, свакако,
откривају не само како се пред судом расправљало о
злочинима него и начин мишљења који су промовисали
старогрчки софисти; наиме, како мислити и
закључивати
с достојанством.
Антифона је,
напослетку, демократска стара Атина погубила,
баш
као и Сократа, с којим је, према Ксенофоновим
Успоменама, Антифон водио разговор, јер држава не воли оне који не верују у њене богове и подучавају критичком мишљењу.