Клод Леви-Строс

Клод Леви-Строс (фр. Claude Lévi-Strauss; 28. новембар 1908, Брисел – 30. октобар 2009, Париз) био је француски антрополог и филозоф, заговарач структуралистичког приступа социјалној антропологији.

Леви-Строс је проширио поље антропологије, увео је нове концепте проучавања културних образаца, понашања, мишљења, посебно митова у примитивним и модерним друштвима. По струци је био етнолог, а себе је сматрао антроплогом, односно социјалним антропологом. Полазио је од претпоставке да су многи културни обрасци — као они који се могу наћи у митовима и језику заправо укорењени у базичним структурама свести.
Леви-Строс тврди, да се у различитим културама, лингвистичким шемама и митовима и легендама, назиру именитељи који су заједнички целој људској врсти.

Студирао је филозофију и право на Сорбони.

Клод Леви-Строс рођен је у Бриселу, Белгија, 1908. године, али је одрастао у Паризу. Његов отац је био сликар. Студирао је на Париском унивезитету право и филозифију; тачније дипломирао је права али је одбранио професуру из филозофије. Његова лектира обухвата дела "великана француске социолошке школе" - вероватно Сен Симона, Конта, Диркема, Моса. Такође се страсно занимао за геологију, проучавао је исто тако, прво психоанализу, а потом марксизам.

У периоду од 1934-1937. радио је као професор социологије на Унивезитету у Сао Паолу. У неколико кратких наврата путовао је у унутрашњост Бразила, где се бавио етнографским истраживањима; проучавајући прво Мбаја (или Гуаyцурü) а затим и Бороро Индијанце међу којима је и живео неко време.

Године 1936. написао је први напис из антропологије; чланак на 45 страница посвећен друштвеној организацији Бороро Индијанаца.
Пошто је дао оставку на службу на Универзитету у Сао Паолу (у преиоду од 1938 до 1939), добио је новчану помоћ француске владе за организовање једне веће ексепдиције у централни Бразил. У почетку су са Леви-Стросом сарађивала два научника који су се бавили другим врстама истраживања. Група је напустила своју базу у Куиаби јуна 1938. и до краја те године стигла до места где се састају реке Мадера и Мекидо. Све што је Леви- Строс написао о Намбиквара и Тупи-Кавахиб Индијанцима вреоватно се занива на овом искуству.

Преко Мартиника и Порторика 1941. отпутоваће за Њујорк, где ће радити као наставник на Новој школи за друштвена истраживања. Ово место за њега су отворили Роберт Лоуи, Е. Метро и Макс Асколи. У САД је упознао лингвисту структуралисту Романа Јакобсона. Њихова сарадња довела је до формирања посебног теоријско-методолошког правца у антропологији који је назван структурализам. Леви-Строс се у Француску вратио 1947. Од 1959. до одласка у пензију 1982. предавао је на Цоллеге де Франце, након чега је наставио да се бави активним научним и интелектуалним радом. Био је члан Француске академије, на позицији 29, у периоду 1973-2009. Био је, такође, члан Америчке академије за уметност и науку, Америчког филозофског друштва и Краљевског антрополошког института.

Клод Леви-Строс је добитник многих награда и признања, на пример, постао је члан Француске академије наука (то је највеће признање у Француској), члан је Светке академије науке и уметности, укључујући Америчку академију за уметност и књижевност. Такође је добио признање Меистер-Ецкхарт-Призе из области филозофије. Добио је неколико доктората са Оксфорд-а, Харвард-а, и Колумбиа Универзитета. Године 2008. постао је први члан Француске академије који је напунио 100 година. У предговору за Нолитово издање «Дивље мисли» 1978. филозоф Руди Супек је писао како су идеје Клод Леви-Строса имале извесног одјека и у политичким круговима: одраније познат по својим антифашистичким прилозима и по публикацијама УНЕСКО-а, Строс је оштро прекинуо с једном тврдо усађеном, а и «научно» фундираном предрасудом о битној разлици између «примитивног менталитета», који је обележје једног великог дела човечанства које обитава у широким пространствима Африке, Аустралије, Јужне Америке, или Азије - и «цивилизованог менталитета», који је привилегија нас Европејаца и других цивилизованих народа». Супек је тада констатовао да је та предрасуда раније служила за оправдање колонијализма, а да нова теза о јединствености људске мисли од преисторије до данас баца оваква схватања у неповрат. Супек подвлачи једну Стросову реченицу:

«Жалостило нас то или радовало, још има области где су дивља мисао, као и дивље врсте, релативно заштићене: такав је случај са уметношћу, којој наша цивилизација даје статус националног парка, са свим предностима и недостацима који иду уз једну такву вештачку формулу; а то је нарочито случај са још неиспитаним секторима друштвеног живота у којима због равнодушности или немоћи, а најчешће из разлога које још нисмо открили, дивља мисао и даље цвета».

Важнија дела: •1949. Елементарне структуре сродства; •1958. Структурална Антропологија; •1960. Мит о Аздивалу; •1962. Тотемизам данас и Дивља мисао; •1964-1967. Митологика I-IV.