Алфред Жари

Алфред Жари (8. септембар 1873 — 1. новембар 1907) је француски драматург, писац и песник.

Најпознатији је по делу Краљ Иби (1896), које је изазвало бурну реакцију јавности. Остала дела: Цезар Антихрист, Посете Амора, Дани и ноћи, Дела и мисли доктора Фаустрола, патафизичара, Апсолутна љубав, Супермушкарац. ..

Биографија и рад

Као одличан ученик, Јаррy је често забављао разред својим шалама. У средњој школи у Реннесу, са 15 година, предводио је групу ученика који су доста енергије трошили на исмевање добронамерног, пуначког човека, али лошег професора који им је предавао физику, по имену Хéберт. Јаррy и његов пријатељ из разреда, Хенри Морин написали су представу, коју су приредили користећи марионете у кући једног од њихових пријатеља. Главни лик представе Лес Полонаис звао се Пèре Хеб и имао је огроман стомак, три зуба (један од камена, један од гвожђа и један од дрвета) и једно уво које се скидало. Јаррy ће овај лик касније претопити у краља Убуја, једног од најмонструознијих ликова француске књижевности.
Са 17 година Јаррy је матурирао и преселио се у Париз како би се спремио за упис у École Normale Supérieure.  Премда није примљен, убрзо се прославио својим оригиналним радом, пишући прозу и поезију. Збирка његових дела, Лес минутес де сабле мéмориал објављена је 1893. године.
Исте године оба његова родитеља умиру и остављају му мало наследство које је он брзо потрошио.

У међувремену Јаррy је открио уживање у алкохолу, а апсинт је називао зеленом богињом. Према једног анегдоти, Јаррy се једном обукао и намазао своје лице у зелено и на бициклу се провезао градом у част (и вероватно под дејством) апсинта.

Када је био регрутован у војску 1894. године, његова способност да изврће идеје победила је над покушајима да га дисциплинују. Прилика прилично ниског човека у униформи много већој од одговарајуће (војска није давала довољно мале униформе у то време) била је толико комична да му је било дозвољено да не учествује у парадама и маршевима. Био је отпуштен из војске из медицинских разлога. Своје искуство са војском искористио је за роман Les Jours et les Nuits (1897).

Јаррy се вратио у Париз и посветио се пићу, писању и пријатељима који су ценили његов хумор. Током овог периода учествовао је са Remy de Gourmontom у приређивању часописаL'Ymagier,, луксузно опремљеног уметничког часописа, који је нудио симболичку анализу средњовековних и популарних садржаја. Симболизам је био у пуном замаху и Л'Yмагиер је играо важну улогу у његовом развоју. Његова представа Цéсар Антéцхрист (1895) доста се ослањала на овај покрет. Овај рад је представљао мост између озбиљног симболичког значења и критичке апсурдности, са којом је Јаррy касније био повезиван. Користећи библијски текст Откровења као полазницу, Цéсар Антéцхрист представља паралелни свет у екстремног симболизма у коме се Исус враћа не као анђео духовности, већ као агент Римског царства који покушава да доминира духовношћу.

У пролеће 1896. године објављена је његова представа Убу Рои, која је била разрађена и проширена верзија његове представе Лес Полонаис. Чинило се да због дивљег хумора и монструозне апсурдности представе Убу Рои, она никада неће бити играна на сцени. Ипак, Aurélien-Marie Lugné-Poeје поставио представу у Théâtre de l'Oeuvre.

Током премијере, 10. децембра, 1896, године, након што је Краљ Иби (играо га је Firmin Gémier) рекао уводни текст: "Мердре!" ("Сррање!"), публика је подивљала и представа је била прекинута петнаестоминутним звиждањем. Слични прекиди су се дешавали и даље током представе. Током те прве продукције, одигране су само проба у костимима и премијера, а затим је представа скинута и није се играла до 1907. године.
Представа је донела славу двадесеттрогодишњем Јаррyју који се утопио у фикцију коју је створио. Јаррy је почео да говори као његов лик, краљ Иби. Усвојио је чудан акценат и наглашавао је сваки слог речи, почео је да користи краљевско "ми" за себе и, на пример, ветар је називао "оно што дува".

Јаррy се преселио у стан који је био толико низак да су гости морали да се савијају да не би ударали у плафон. Такође, почео је да носи пиштољ. Када се његова комшиница бунила због тога што се плашила да су њена деца угрожена, одговорио јој је: "Ако би се то десило, го-спо-ђо, лично ћемо бити срећни да добијемо нову са вама" (премда није био наклоњен женском полу на начин који је овде сугерисан).

Током последњих година Јаррy је био идол многим младим писцима и уметницима у Паризу. Након његове смрти, Pablo Picasso, који је био фасциниран Јаррyјем, набавио је његов пиштољ и носио га по Паризу, а касније је купио и многе његове рукописе.

Јаррy је умро 1. новембра, 1907. у Паризу од туберкулозе. Забележено је да је посладња ствар коју је тражио била чачкалица. Сахрањен је на Cimetière de Bagneux.