Радослав Ђокић, професор естетике
Од поезије до естетике
Поезија је у неку руку прикривена филозофија. Она само другачијим средствима саопштава исту ону смисаоност као и филозофија и у том погледу се узајамно допуњују
У Филозофској библиотеци „Службеног гласника” из Београда ових је дана објављена књига „Историја естетике” универзитетског професора естетике, књижевног критичара, есејисте и преводиоца Радослава Ђокића. Ово је први том обимног дела на којем професор Ђокић годинама ради, у жељи да нашој култури подари аутентични преглед историје естетике, какав нисмо до сада имали.
Радослав Ђокић је десет година уређивао теоријски часопис „Култура”, био је предавач савремене југословенске књижевности на Јагелоњском универзитету у Кракову, истраживач у Заводу за проучавање културног развитка, професор Теорије културе и Естетике на Факултету драмских уметности у Београду. Гостујући је професор на Факултету драмских уметности на Цетињу и на Позоришној академији у Тузли. Написао је више од 200 чланака и студија, као и књиге „Прожимања култура”, „Култура у друштвеном животу”, „Видови културне комуникације”, „Пољска теорија културе”, „Знак и симбол”. С пољског језика је превео, између осталих, дела Романа Ингардена „О сазнању књижевног уметничког дела” и „О књижевном делу”, Антоњине Клосковске „Масовна култура”, Зигмунда Баумана „Култура и друштво”, Роха Сулиме „Антропологија свакодневице”, Богдана Суходолског „Три педагогије”, Збигњева Гаврик-Чечота „Историја филмских теорија”…
Шта је за Вас предмет естетике?
Под естетиком подразумевам све оно што је у систему мишљења виђено као међусобно на стваралачки начин супротстављено, све оне категорије које у себи садрже творачку моћ, све што је подстицајно за мишљење, за сагледавање и разумевање света. Лепо је само једна од тих категорија; ништа више од душе, тела, доброг, корисног, броја, хармоније, земље, воде, ватре, ваздуха, космоса, времена, простора, материје, атома, митоса, религије, бога, игре, образовања, чулности, уметности, уметничке критике те, коначно, свега онога што се манифестује као облик и садржај. Естетика, дакле, посебно циља на супротстављености између делова који чине целину и начина на које се те супротстављености превазилазе. То што, на пример, естетику занимају душа и тело само је део онога што она хоће коначно да сазна, а то је њихова унутрашња борба која рађа живо биће, посебно људско биће са својом драмом неизвесности, привремености и пролазности, али и са јасним циљевима, отвореним перспективама.
Колико је питање поезије било пресудно за уочавање естетског као посебног појма?
Како нас Хајдегер у „Мишљењу и певању” обавештава, за Хердерлина је поезија „најневинија од свих занимања”, али се служи језиком као средством које је „најопасније од свих добара”, језиком који „даје сведочанство о оном што он, човек, јесте”. Не говори ли о томе и сама естетика питајући се о оном што она, уметност, јесте. На том пољу се поезија и естетика не само сусрећу него и прожимају, допуњују и поистовећују, те се тако доспева до оног Парменидовог „... јер исто је мислити (као) и бити”, дакле, до есенције и егзистенције. Отуда је тешко одредити где започиње и где се завршава поезија, а где поетика, односно естетика. Поезија је у неку руку прикривена филозофија. Она само другачијим средствима саопштава исту ону смисаоност као и филозофија и у том погледу се узајамно допуњују.
Да ли су уметност и уживања у њој радост живота?
Радост живота свакако, али и богаћење човекових сазнајних моћи, стицање нових интелектуалних искустава. Уметност нас ослобађа многих унутарњих напетости, стрепњи и неизвесности. То Аристотел назива њеним катарктичким својством што је, свакако, само једно од њених својстава. Али, ако ту улогу обави до краја, онда су увелико створене повољне околности да се доживи оно што сте назвали радост живота. А мало ли је то да се човек препусти уметности и да ужива у њој?
Шта је чинило појам лепог у античко доба? Како су га дефинисали стари Грци?
У античкој естетици лепо је једна од централних категорија. Али, не ни једина ни најважнија. За старе Грке лепо је у првом реду било морално лепо, али су лепо видели и у природи и у уметности и у свему што се одликовало складом и хармонијом. Они лепо и ружно нису узимали као две супротстављене категорије. Аполон је оличење лепоте и заузима завидно место међу боговима. Хефест је хром и ружан али је такође смештен на важно место међу боговима. Додуше, међу хтонским боговима, али то не умањује ни његов углед ни његову моћ. Дакле, налазили су места и за лепо и за ружно.
Шта тај појам значи данас?
Током времена појам лепог је доживљавао многобројне метаморфозе. У једној етапи развоја естетике чак се ишло и до негирања лепог као естетички релевантног. Данас је он прихваћен али је у великој мери релативизован и постао толико дисперзиван и партикуларан да се једва назире у мноштву појава којима је савремени свет преплављен. Данас лепо све више губи своју „ауру” утапајући се у свакодневно, чиме се банализује. Естетика има задатак да тај појам редефинише и да му одреди нови смисао.
Шта мислите о историјама лепоте и ружноће које је написао Умберто Еко?
Умберто Еко је, свакако, централна фигура савремене естетичке мисли. То је и аутентичан и провокативан мислилац којем нису промакле ни категорије лепог и ружног. Подсетимо се само његове сажете и подстицајне књиге о средњовековној естетици и лепом. И он је, слично Теодору Адорну, уверења да се лепо родило у ружном, а не обрнуто. За разлику од Адорна, он лепо сматра продуктивним за естетику.
Шта чини модерну естетску свест?
Од антике до данас естетика је доживљавала различите преображаје и пред нама се данас налази развијена научна дисциплина из које се излива голема енергија подстичући и богатећи естетичко искуство и естетичку свест без које се не би могли разумети и објаснити како постојећи тако и настајући уметнички садржаји и вредности, нити продрети у само биће уметности. Само помоћу развијене естетичке свести могу се пронаћи и применити поуздани критеријуми вредновања и помоћу њих оценити конкретна уметничка дела.
Анђелка Цвијић
Извор: http://www.politika.rs