Зоран Љ. Николић
Зоран Љ. Николић (1967), новинар и публициста, од 1997. године ради за Вечерње новости. Прву књигу Београд испод Београда (заједно са др Видојем Голубовићем) објавио је 2002. године. То истраживачко дело, које се бави заборављеним подземним објектима и другим тајнама које се крију испод престонице, за кратко време доживело је седам издања и често је на врху листа читаности.
Три године касније, 2005, као аутор потписује књигу Масонски симболи у Београду која истражује трагове које су у главном граду оставили слободни зидари и која већ има три издања и значајан број читалаца.
Априла 2007. године изненађује публику сатиричном књигом Глобализација за неупућене која се на саркастичан начин бави данашњицом, да би се 2010. године поново вратио истраживачком новинарству и публицистици, овог пута са Мирком Радоњићем, објављујући књигу Тајна Новог Београда. Током 2011. године објавио је и збирку поезије Декада, а Град тајни му је први роман.
Зоран Љ. Николић: Београд лежи на тајнама
Правда.рс :: Култура | 16. јун 2011. | 19:17
БЕОГРАД – Књигама „Београд испод Београда“, у сарадњи са др Видојем Голубовићем, „Масонски симболи у Београду“ и „Тајна Новог Београда“, коју је написао са Мирком Радоњићем, Зоран Љ. Николић је усталасао српску јавност и створио праве историјске, популарне бестселере, који на посебан начин откривају тајне престонице Србије кроз прохујале векове. Својим првим романом „Град тајни“, који се управо појавио пред читаоцима, Николић наставља са разоткривањем мистерија које Београд крије у себи и које су нам свима пред очима, али које не умемо да сагледамо и видимо на прави начин. О тајнама, српским илузијама и дугу који имамо према нашим прецима, у интервјуу за „Правду“ говори књижевник и новинар Зоран Љ. Николић.
– „Град тајни“, осим што је мој дебитантски роман, у себи има много тога аутобиографског, а наравно да је присутна и фикција. Заправо, мислим да је фикцију тешко одвојити од стварности и обратно, и овим видом белетристике читаоцима сам покушао да понудим бројна питања, али и одговоре – каже на почетку разговора Зоран Николић.
У роману се, између осталог, говори о проналажењу Атилиног гроба у Београду. Откуд вођа Хуна као инспирација?
–Атила је веома захвалан лик, јер се на његовим темељима изградила читава западна цивилизација, па и ова наша. Када говоримо о западној цивилизацији, она данас, ма како то чудно звучало, почива на непоштовању десет Божјих заповести. Бога је заменио долар и смисао данас поседује само оно што може да се уновчи. Оно што је исконски ваљало у нашим прецима модерно доба покушава да измести из нашег генотипа и да постави нова вредносна мерила. Желео сам да овај роман проговори управо о тим, нажалост заборављеним дедама и прадедовима свих нас, који су своје животе дали за неку бољу Србију и којима смо остали дужни.
Београд у роману називате „градом тајни“. Колико заправо знамо о престоници Србије?
–Београд је велика тајна, а уједно и нескривена лепота, која је, опет, скривена управо од очију оних који у њему живе, јер то не желе да виде. У највећем броју случајева не знамо шта нам се налази под ногама када ходамо београдским улицама, посебно оним у центру града, око Саве, или Земуном и Новим Београдом. Цео град је испресецан лагумима, који се протежу на све стране града. Ташмајдан се и дан-данас налази на гробљу, а лаж је да је Београд град на само две реке. Београд има безброј извора, Мокролушка река протиче испод аутопута, испод хотела „Москва“ се налази пет извора, а има их и испод зграде БИП-а, у Скадарлији…
Да ли, по вашем мишљењу, знамо да ценимо све то што Београд има?
–Лагуми испод Београда су у истом или горем стању као и пре десетак година, када је књига „Београд испод Београда“ изашла. Римски бунар на Калемегдану, којим је и Хичкок био одушевљен, није отворен за посетиоце, а можете замислити какве би то биле атракције за цео свет. Довољно је поменути да се на ободу Београда налази Винча, прва неолитска цивилизација на овим просторима, стара 7.000 година. Питам се зашто Винча није један од званичних брендова овог града. Често кажем како нам је Бог дао пун тањир и велику кашику, а да смо сами криви ако на крају скапамо од глади.
Осим тајних пролаза Београда, проучавали сте и масонске симболе у главном граду. Колики је, заправо, био утицај масона на Београд и Србију?
–Довољно је навести податак да је највећи масонски скуп у свету одржан 1926. године у Београду и да малтене све старе зграде у граду имају по неки масонски симбол. Испред улаза у Академију наука у Кнез Михаиловој стоји велика пирамида, класичан масонски симбол. Масони прве половине 20. века били су утицајни људи и искрене патриоте, попут војводе Живојина Мишића, Александра Белића, Бранислава Нушића или Ђорђа Вајферта. Постоји слика на којој краљ Александар Карађорђевић држи у руци масонски чекић док полаже камен темељац на Авали да би направио Споменик Незнаном јунаку, који је, такође, велики масонски симбол, односно храм кога је пројектовао утицајни припадник ложе Иван Мештровић.
Постоји ли неко место у Београду које се намерно и даље држи као тајно и скривено од очију јавности?
– Има таквих места, али то је пре последица београдског јавашлука него београдске мистерије. Опет ћу рећи како пред собом имамо право благо које не препознајемо и са којим не знамо шта да радимо. Србија је држава са „унутрашњим сагоревањем“, и то је, нажалост, постала наша национална судбина.
Нисам српски Ден Браун
Многи „Град тајни“ пореде са „Да Винчијевим кодом“ Дена Брауна. Пријају ли вам таква поређења?
– Уопште ми не пријају, јер то је последње што бих желео. „Град тајни“ нема везе са оним што Ден Браун пише и, као што сам већ рекао, то је мој вид одуживања дуга према прецима, који су градили и стварали Београд.
Срећко Миловановић
Фото: С. Ђорђевић