Дејвид Херберт Лоренс

Дејвид Лоренс
(11. септембар 1885 - 2. март 1930)
 
„Оно што крв осећа, верује и говори, увек је истина." (Дејвид Лоренс)
 
Дејвид Херберт Лоренс писац, песник, критичар, есејиста и сликар, родио се 11. септембра 1885. године у Иствуду, у Енглеској. Син сиромашног и неписменог рудара и образоване мајке, некадашње учитељице, Дејвид је растао у атмосфери сталних родитељских свађа и борбе за голу егзистенцију. Ове свађе и отуђеност извршиле су пресудан утицај на његов одабир будућих књижевних тема.
 
„Њихов брак био је путена, крвава борба. Родио сам се мрзећи оца: од када знам за себе, тресао сам се са ужасом када би ме дотакао." (Дејвид Лоренс)
 
Аутор данашњих ремек-дела, а некада оспораваних и забрањиваних књига (за живота и након смрти у јавности су га често називали порнографом који је протраћио свој велики таленат): „Дуга", „Заљубљене жене", „Синови и љубавници" и „Љубавник лејди Четерли", од 1891. до 1898. године похађао је локалну основну школу у Иствуду (која се данас зове по њему). Први је ученик који је освојио стипендију грофовије за средњу школу у Нотингему, коју је, ипак, морао да напусти 1901. године, јер се породица налазила у веома тешкој материјалној ситуацији, па су га запослили у фрабрици хируршке опреме. Већ након три месеца добио је запаљење плућа, па је заувек напустио фабрику и након опоравка се, на своју срећу, вратио школовању.
 
„Био је веома интелигентан човек; и усамљен, како то обично бива са таквим људима; страстан човек, на свој начин..." (Дејвид Лоренс)
 
Од 1902. до 1906. године радио је као учитељ-питомац у Британској школи у Иствуду. У овом периоду почео је са писањем првих песама, кратких прича, а започео је и рад на роману који ће у јавности постати познат под насловом „Бели паун". Крајем 1907. године његова кратка прича победила је на конкурсу листа „Ноттингхам Гуардин".
„Никако ме могу да разлучим да ли су моји снови производ мојих мисли, или су моје мисли производ мојих снова." (Дејвид Лоренс)
 
Дипломирао је 1908. године и започео учитељску каријеру у Давидсон Роад Сцхоол, у Кројдону. Захваљујући Џеси, пријатељици из детињства са којом је живео у овом периоду, која је његове радове послала уреднику веома утицајног часописа „Тхе Ехглисх Ревиеw", Форд Медокс Форду, штампане су му прве песме и кратке приче.
 
1910. године објавио је свој први роман, „Бели паун" и доживео релативан успех, али је све пало у воду када је добио вест да му је умрла мајка. Одувек веома емотивно везан за њу, Лоренс је њену смрт тешко поднео и остатак године провео је у очајању.
 
1911. године почео је са радом на, вероватно свом једином роману који ће, за његовог живота, критика дочекти са похвалама, „Синови и љубавници" (1913). Роман је одмах прихваћен као фантастична илустрација теорије Сигмунда Фројда о Едиповом комплексу, јер је Лоренс веома снажно и сликовито сопствени живот преточио у уверљиву психоаналитичку студију. Исте године је започео рад на свом роману „Преступник", који ће изаћи пре мало час поменутог, а за који му је колегиница са посла позајмила интимне љубавне дневнике, који су му послужили као одлична основа за дело. Убрзо је поново оболео од запаљења плућа, па је дефинитивно морао да напусти посао предавача и у потпуности се посвети само писању. Верио се са Лоуие Бурроwс, али је убрзо и раскинуо веридбу.
 
„Све што је рањиво мора нестати пред ваљањем и изливањем гвожђа." (Дејвид Лоренс)
 
А онда се марта 1912. године упознао са Фридом Викли. Била је то обострана љубав на први поглед али, да ли ће Фрида поћи са њим у неизвесност? Хоће ли се одрећи релативно удобрног живота и кренути у непознато? Хоће ли њена љубав бити снажнија од разума, јача од околности? Одлука је била само њена, јер је она највише стављала на коцку. Фрида је била удата за Лоренсовог бившег професора на универзитету, Ернеста Виклија.
 
„Били су тако присни, а ипак без икаквог додира." (Дејвид Лоренс)
 
Дејвид се дивио њеној интелигенцији и лепоти, али и страховао од сутрашњице, од јутра, од реалности. Јер, ма колико да је волео, он се истовремено плашио позитивног одговора. Плашио се, јер као и сваки заљубљен човек, желео је за своју жену само најбоље, а знао је да то није у стању да јој пружи. Због лошег здравственог стања, он више није могао да ради тешке физичке послове и био је упућен на писање као на једино средство за издржавање. А сви добро знамо да се од писања никада није лагодно живело и да су приходи, када их има, увек скромни.
 
„Испод његовог бледог, непомичног, разочараног лица, његова детиња душа је упућивала јецаје захвалности жени и надала се да ће јој поново прићи; док је истовремено његова изгнаничка душа знала да ће је у стварности избегавати." (Дејвид Лоренс)
 
Да би себи олакшао овај период, замишљао је како би изгледао њихов будући живот, али замишљао је најгору опцију, најцрњу, ону по којој љубав гасне, по којој је све постајало рутина, навика, а чаролија се губила у сивилу стварности, стварности прозаичних живота. Он је имао типичну уметничку душу, деликатну, осетљиву, ћудљиву, која захтева много пажње и стрпљења. Испод хладне фасаде често је беснела олуја. А да ли би она могла да се избори са тим? И тада би му било лакше, тада, када би будућност себи насликао само тамним бојама, тада, када би му се чинило да је више не воли, да је све прошло... Али, није чак морао ни да је види, довољно је било само да се сети њених блиставих очију, очију које је толико волео да их се потајно и плашио, па да све падне у воду, да страст поново букне у његовим грудима, тим грудима измученим честим запаљенима плућа, али тако жељним љубави и разумевања.
 
„С бескрајном нежношћу мислио је о овој жени. Јадно, изгубљено биће; дивнија је него што је сама тога свесна и ах, и превише дивна за онај окорели свет са којим долази у додир." (Дејвид Лоренс)
 
Била је то права и судбинска љубав, која ће у многоме одредити даљи ток његовог живота и каријере.
 
„Заљубљен сам - и мој Боже, то је најважнија ствар која се човеку може десити. Кажем вам, пронађите девојку у коју можете да се заљубите. Учините то. Препустите се љубави. Ако то не учините, пропустићете живот." (Дејвид Лоренс)
 
А шта је одговорила Фрида? Фрида не само да је напустила свог мужа, већ и троје мале деце и побегла са Лоренсом у иностранство. Он јој никада није тражио да остави децу, али такве су биле друштвене околности, да би само у овом случају могла да се нада да ће супруг пристати на развод, што се и поред тога, десило тек након две године.
 
„Чекао је дуго... али је она ипак дошла." (Дејвид Лоренс)
 
Сада су били заједно, заљубљени и без новца. Започео је период лутања, који се није завршио све до његове смрти. Често су живели у таквој беди да нису имали ни за новине, па је промена места боравка на сваких пар месеци постала уобичајена пракса. Њихова веза била је далеко од идиличне, имали су бурне свађе, али се никада нису растајали и увек су остајали једно уз друго.
 
„А она је моја другарица. И ми водимо борбу против новца, машина и безосећајног мајмунског идеала који влада у свету. И ту ће ми она пружити подршку. Хвала Богу што сам нашао праву реч! Хвала Богу што сам нашао жену која је уз мене, која је нежна и свесна мене. Хвала Богу што није ни роспија ни будала. Хвала Богу што је нежна и свесна жена!" (Дејвид Лоренс)
 
Када су побегли из Енглеске, прво су отишли код њених родитеља у Немачку, али се тамо нису дуго задржали. Први светски рат је већ био на видику, а локалне власти су непрестано прогониле Лоренса сматрајући га британским шпијуном, што је веома занимљиво, јер када се након две године буде вратио у Енглеску, тамошње власти ће га прогласити немачким шпијуном и оптужити да шаље тајне сигнале непријатељским подморницама! Одузети пасош враћен му је тек 1919. године. Многи данас угледни и признати људи у време док су живели били су прогањани на различите начине, па је то неке навело да помисле да се велики људи рађају само из великих патњи. Ово није тачно, они су патњом били само спутани да пруже много више.
 
„Било је део самог његовог бића, то што мора да прекине сваку везу и постане слободан, усамљен, прави пас-самотњак. Код њега је то била велика потреба, мада је увек говорио: „Она ме је напустила!" (Дејвид Лоренс)
 
Од Немачке су кренули у правцу југа, преко Алпа до Италије, а ово путовање описао је у једном од својих, иначе веома цењених, путописа. Ово је можда прилика да напоменемо да Лоренс спада у ретку групу писаца којима данас признају подједнаку умешност на различитим креативним пољима. Њему не признају само да је изврсно писао романе, већ и кратке приче, песме, есеје, критичке студије, путописе, али и да је био изврстан експресионистички сликар.
 
13. јула 1914. године, Дејвид и Фрида су се венчали, након што је њен бивши супруг коначно пристао на развод. Након две године лутања, поново је живео у родној земљи, али далеко од тога да је живот кренуо неким уобичајеним и мирнијим током. Фридино немачко порекло и Лоренсов пацифизам учинили су их сумњивим како властима, тако и мештанима села у којем су живели. Власти су их непрестано пратиле и притискале.
 
„Сурово је био свестан своје недовршености, усамљености. Желео ју је, да је дотакне, да је чврсто држи у наручју, у једном тренутку савршенства и сна." (Дејвид Лоренс)
 
1915. године излази први „проблематичан" роман, „Дуга", у којем Лоренс прати развој једне породице из Иствуда кроз три генерације, тако да са друштвеним променама које приказује он представља и својеврсну хронику. У њему је покушао да прикаже како се људи постепено развијају и уздижу; од прве генерације, заснивача породице, која је окренута земљи и незаинтересоавана за духовне теме, ка новим генерацијама, које теже проширивању сопствене свести и духовности. Прича се врти око сестара, Гадрин и Урсуле, од којих овој последњој не успева брак са војником за којег се удала и чије дете побацује. Брак није успео, јер је она била интелектуално супериорнија од свог супруга. Готово чим је изашао, роман је узбуркао духове због употребе простих речи и наводне скаредности, па га је суд забранио, наређујући пленидбу тиража и јавно спаљујући хиљаду примерака.
 
Али Лоренс се не осврће много на ово, већ пише наставак овог романа, под називом „Заљубљене жене", не одустајући од свог стила и тема које су га занимале. У овом наставку, Лоренс истражује деструктивне особине савременог друштва, помоћу ликова који воде дебате о уметности, политици, економији, сексуалним искуствима, пријатељству и браку. Књига је мрачна, човечанство је приказано јетким и циничним, па је није било могуће објавити током рата. Данас у овом делу виде велику драмску силу и високу интелектуалну вештину. Главну реч поново имају сестре Гадрин и Урсула, модерне жене, образоване, ослобођене стереотипа и сексуално аутономне. Иако нису сигурне шта ће са својим животима, нису спремне да брак доживљавају као решење свих проблема. Лоренс поново сукобљава два угла посматрања света, две перспективе које се огледају у готово свим његовим романима, а то овде манифестује изабраницима сестара. Гадрин ће се заљубити у немилосрдног, привидно доминантног индустријалаца, који управља породичним рудником, а Урсула у школског инспектора, уметниче душе. На овај начин Дејвид Лоренс поново сукобљава тешку индустрију, која меље све пред собом не би ли повећала још који проценат профита, при том се не обазирући ни на шта што јој стоји на путу и утопистичку визију човечанства које се враћа својим коренима и природи. Ова тема ће много израженије доћи до изражаја у његовим каснијим делима.
 
„Желела је неку помоћ са стране. Али, у целом свету није било помоћи. Друштво је било ужасно, зато што је полудело. Новац и такозвана љубав су његове две велике магије; новац далеко на првом месту. Појединац се потврђује као личност, у својој ишчашеној лудости, на та два начина: кроз новац и љубав." (Дејвид Лоренс)
 
Урсула и њен изабраник су пуни наде и продуктивни, мада је тешко пронаћи савршени баланс међу партнерима готово подједнаких интелектуалних способности. Други пар упада у однос доминације и зависности, насиља и на крају, смрти. При том, Лоренс приказује и како се борба прве генерације из претходног романа са физичког пренела на вербални ниво. Биркинова (Урсулин изабраник) интелектуална сила код Урсуле производи помешана осећања и топлине и скептицизма, али доноси и емотивну стабилност. Други пар приказује мушку доминацију којом се само прикрива унутрашња празнина и недостатак самосвести, што ће на крају код Гадрин произвести осећање одвратности. Дејвид Лоренс непрекидно, у свим својим делима, трага за прикладним обликом брака, који ће донети и сачувати љубавну и сексуалну испуњеност, а ипак бити у складу са друштвеним околностима и потребама. Ни један његов роман нема срећан крај, а у најбољем случају, крај остаје отворен.
 
„Боље умрети него механички живети, понављајући оно што је већ хиљаду пута поновљено." (Дејвид Лоренс)
 
Након трауматских ратних година, Лоренс је започео са оним што је назвао „ходочашћем у дивљину", добровољни егзил. Чим се укалазала прилика побегао је из Енглеске и остатак живота провео путујући са својом женом. Ово лутање обухватало је Аустралију, Италију, Цејлон (данашња Шри Ланка), Северну Америку, Мексико и Француску.
 
„Избегавао је да доноси одлуке у животу. Мислио је да ће у шуми бити безбедан, бар извесно време... Биће сам и издвојен од живота, то је било све што је желео. Морао је да има неку врсту залеђа. А ово је било његово родно место... Ту је могао да пролази кроз живот, битишући од данас до сутра, без икаквог односа и без икакве наде. Јер, он није знао шта ће са собом." (Дејвид Лоренс)
 
Новембра 1919. године, Лоренс је напустио Енглеску и кренуо ка југу; прво ка централној Италији а онда ка Сицилији.
 
Фебруара 1922. године, напустио је Европу намеравајући да оде у САД, али се прво обрео на Цејлону, а потом и у Аустралији. Током боравка у Аустралији написао је роман „Кенгур", у којем описује личну голготу преживљену током рата.
 
„Највећи грех је наше одбијање да спознамо зло у себи." (Дејвид Лоренс)
 
Лоренс је коначно дошао у САД септембра 1922. године, где се упознао са истакнутом Њујорчанком, Мабел Додге Луха, списатељицом и уметницом, познатом по својим социјалистичким уверењима, чији дом су често посећивали многи угледни и познати аутори. Заједно са њом дошао је на идеју да заснује утопијску заједницу у округу Таос (Нови Мексико), који су насељавали Пуебло индијанци, а који су им постали узор због свог једноставног животног стила. 1924. године трампио је рукопис романа „Синови и љубавници" за имање. Иако је био убеђен да ће остатак живота провести на тлу Америке, убрзо је добио маларију, а потом и туберкулозу, те био принуђен да се врати у Европу, како би се лечио.
 
У периоду од 1923. до 1924. године често је обилазио места у Мексику, а из ових искустава настаје роман „Перната змија" (1926). У овом делу он износи став да се ратом уништена Европа може уздићи само на религиозним основама, а ако је хришћанство мртво, сваки регион треба да се врати својој првобитној религиозној традицији. Протагониста је пророк-херој, мексички генерал, који оживљава ритуале Астека на бази нове теократске државе. Лоренс машта о смени хришћанства и западне демократије са мистицизмом и неким обликом политичке диктатуре.
 
„Лепо је пронаћи сопствену религију у срцу, а не зависити од традиције и истрошених идеала." (Дејвид Лоренс)
 
Лоренс и Фрида преселили су се у село у близини Фиренце, где је написао прву верзију романа „Љубавник лејди Четерли (1928)". Овим романом, који је објављен у приватној режији и продавао се испод тезге, обновиће своју озлоглашеност, која је привремено утихнула. Због непрестане потребе да изједначи сексуалност са осећањима, ригорозно је цензурисан. Написао је различите чланке, између остало�� и трактат „Порнографија и непристојност", покушавајући да објасни да његово дело није неморално већ искрено, те да може да повреди осећања само лажних пуританаца. Критиковали су га и нападали, јер нису разумевали симболику којом се користи, нису разумевали непрестану трансформацију његових ликова, која се увек одвија на потсвесном или чак несвесном нивоу, а не на свесном и очигледном. Лоренс је залагао за отвореност према ономе што је називао „мрачним боговима" природе, осећањима, инстикту и сексуалности. Сматрао је да само поновним успостављењем везе са овим силама, човек може да се упути на пут мудрости.
„Понекад је интелигентно бити будала ако хоћеш да постигнеш свој циљ." (Дејвид Лоренс)
 
Ни његове изложбе нису боље пролазиле. Оне су често забрањиване, а слике конфисковане.
 
„Суштинска функција уметности је морал. Али страствени, безусловни морал, а не поучни." (Дејвид Лоренс)
 
Наставио је да пише упркос лошем здрављу. Задњих месеци написао је бројне песме, рецензије и есеје. Преселили су се у Француску, где је и умро 2. марта 1930. године.
 
Тек на суђењима током 1960-тих година у Великој Британији и Сједињеним америчким државама, роман „Љубавник лејди Четерли" добио је дозволу да се објави у потпуности, без цензуре. Тих година Дејвид коначно добија признања која је заслуживао још за живота, али за која није било спремно друштво у којем је живео. Појединац који се налази испред свог времена, никада не добија за живота признање које заслужује, али ће на његовим делима будуће генерације градити традицију, којом ће гушити нове ствараоце, који желе да прошире видике и пређу нове границе. Зато је човечанство, као маса, готово непрекидно на истом нивоу; само се појединци с времена на време уздижу, скупо плаћајући своја уверења.
 
„Видиш, ја нисам могао да се заваравам. То већини људи полази за руком. Они заузму неки став и прихвате лаж. Ја никада нисам могао да се заваравам." (Дејвид Лоренс)
 
Дејвид Лоренс ће остати упамћен као писац који се први, потпуно отворено позабавио темом мушко-женских односа, истраживао сексуалност, али и однос људи према новом, индустријском добу, које меље све пред собом у потрази за профитом.
 
„Никада не верујте уметнику. Верујте причи." (Дејвид Лоренс)