Душа Француске ће преживети

Изгледа да је Ван Гог пронашао боју багета сламнатожуту, позлаћену, румену, пише Дени Тилинак у својој књизи „Речник заљубљеника у Француску”, тврдећи да „ништа не иде боље уз свако могуће јело од парчета правог париског багета, од чистог злата изливеног”, као и да нас Прустово „Трагање” заноси и опија „својим дугим реченицама у виду дијамантских суза”, а да је импресионизам „најлепше ванбрачно чедо грађанства које је у том часу у пуној форми, упркос изгубљеној бици код Седана и Комуни”.

И мада аутор књиге признаје да неуморно ужива у томе што је Француз и тврди да је Француска „нешто најбоље што су историја и географија успеле да створе на пет континената”, његова запажања нису лишена ни критичког става, а ни подсмеха. Азурна обала се „данас свела на лажни сјај и шупљу садржину”, али ипак тамо „море светлуца као да је божја шака просула милијарде дијаманата”. Париз је и даље краљица света која „попут краљице Марго удвараче бира из хира, затим их одбацује”, али ту се и даље „просипа више памети него што то може да се свари на свих пет континената”.

Књига је објављена код нас у издању „Цептербука” у одличном преводу Ане А. Јовановић и биће представљена вечерас  у Француском институту у 19 сати.

Дени Тилинак, који је био у Србији неколико пута, неће присуствовати овој промоцији, али је за читаоце „Политике” радо одговорио на неколико питања.

Французе бије глас да су велики националисти. Шта ви кажете на то?

Национализам је једна болест патриотизма, инфантилна или сенилна. Ја сам велики патриота, али не грчевити. Патриоте се, међутим, претварају у националисте само када је Француска угрожена. Она је то била дуго времена, али више није.

Као познавалац и заљубљеник Француске, како бисте дефинисали чувени француски дух?

Као једно елегантно наслеђе наше културне баштине. Као форму хумора чији је акценат стављен на подсмех на сопствени рачун. Као истанчан укус за женственост. Француз ретко лебди над врлетима, ретко јаше високо, више воли приземно да се кочопери, повремено да парадира, жилаво да се бори до последњег даха ако треба. А ту је и тежња да увек извргава руглу званичну власт. У дну душе Французи никада нису поверовали да је било која власт законски утемељена: политичка, економска или духовна. Та анархистичка природа нам је урођена. При том баш волим што је Француска лука где уточиште налазе толики дисиденти.

Да нема црту величанствености, Француска не би била то што је, цитирате Де Гола у књизи. У чему се та величанственост огледа данас?

Нажалост, само кроз тенденцију да дајемо лекције нашим суседима. Од Бернара из Клервоа па до генерала Де Гола протеже се кроз векове та нит, то француско осећање свете дужности у односу на остатак света. Ова нит уткала је у себе проповедничке речи наших просветитеља, револуционара, утописта, али и идеје Јованке Орлеанке и Босијеове теолошке монархије. Свим тим крваво-златним исечцима из историје заједничка је неприкосновена жеља за уздизањем  Француске високо изнад њених снага и капацитета. Није важно да ли смо по економској снази на седмом или претпоследњем месту на планети. Потребно нам је, међутим, да задивимо свет нашим духом. Али данас, наша носталгија за величанственошћу поново се враћа у нашу литературу.

Кажете да вам се лепота Таџ Махала чини безначајном у поређењу са Шамбором, дворцем на Лоари… Мислите ли да би се многи сложили са вама?

Мој укус у архитектури је западњачки. Волим француски класицизам. Али и источњачка архитектура има своје присталице, чак и у Француској. Рецимо, њу воли мој пријатељ Жак Ширак.

Тврдите да се, упркос свакојаким гласинама, француски идентитет добро држи?

Француски идентитет опстаје у умећу живљења. На пример, у Француској је гастрономија религија. Нигде осим у Француској епикурејци нису храну естетизовали тако да постане врхунско чулно уживање.

Такође тврдите да ће душа Француске сигурно преживети упркос томе што западна цивилизација пропада? Ко ће сачувати душу Француске?

Душа Француске не састоји се ни у политичкој моћи, ни у политичком суверенитету. Она је угрожена банализацијом нестварног, али има снагу у колективном несвесном. Интелектуални углед Француске најблаже речено пропада. Ипак, духова који лутају Латинском четврти је толико да човек не може ваљано ни пиће да испије а да му се неки писац из француских читанки не придружи.

Већ сте неколико пута били у Србији. Шта је најупечатљивије у вашим утисцима и сећањима?

Верујем да сам успео да схватим, бар мало, мистерију словенске душе, али и да приметим границе у односу на запад и једну рану приписану догађајима прошлих година. Но, видео сам такође и једну истинску симпатију за Француску и много културних апетита. Због свега тога, тамо сам се осећао јако добро.