Милан Ђорђевић (књижевник)
Из Википедије, слободне енциклопедије

Милан Ђорђевић (Београд, 25. октобар 1954) је песник, приповедач, есејиста и преводилац.

Један је од најприсутнијих стваралаца на српској књижевној сцени већ четврт века. Са првом књигом Са обе стране коже се јавио 1979. године.

Библиографија

Песме

 „Са обе стране коже“ (1979)
 „Мува и друге песме“ (1986)
 „Мумија“ (1990)
 "Ћилибар и врт“ (1995)
 „Пустиња“ (1995)
 „Чисте боје“ (2002)
 „Црна поморанџа“ (2004)
 „Ватра у башти“, изабране песме (2007)
 „Радост“ (2008)

Есеји

 „Цвеће и џунгла" (2000)

Проза

 „Глиб и ведрина“ (1997) под псеудонимом Милан Новаков
 „Слепа улица“ (2002)
 „Мајмун“ (2006)

Награде

 "Васко Попа“ за 2005. годину
 "Дисове награде“ за 2007. годину
 "Бранко Миљковић“ за 2008. годину.

_________________________________________________

Саша Радојчић о књизи РАДОСТ Милана Ђорђевића
12. октобар 2008. | Категорија: Критика

„Како доћи до срчике језика, до његовог дијамантног сјаја?“ Критичар који је начуо нешто о филозофији не може а да се не очеше о ову реченицу из завршног текста песничке књиге Милана Ђорђевића Радост. Тај лирско-прозни текст окончава се двама питањима и једним хотимично несигурним, привременим одговором на њих: „Али како доћи до граница језика, до оштрица његовог дијаманта? Како осетити његово ледено блистање, врелину жарења и радост? Можда певајући, нижући речи, распирујући њихов жар у ноћи, у хладној занемелости.“ Овако или онако, песници, пошто испишу своје стихове, почну да размишљају о увиру сваког говора. Испуњавати вечност ћутања говором, можда је најисконскији песнички подухват; у том смислу је човек по својој природи – песничко биће, јер увек му прети хладна занемелост.
Али, може ли заиста тумачење песама објављених у новој књизи Милана Ђорђевића да пронађе своје кључеве у питањима и одговорима које сам песник поставља на крају једне деонице пута на којем се затекао? Опрезност приликом закључивања о овом питању неопходна је упркос недвосмислено поетичком важењу завршног текста. Да, песник се вазда бори против занемелости, опире јој се, хтео би да стигне до граница језика као вечитог и несавладивог изазова; али његова песма остаје, није сводива на процес свога настанка, она траје чак и онда када живи песнички говор буде прекривен ћутањем. Читаоцу је важно оно што њега самога може да избави из немости, а не оно чиме се са њом борио песник. Шта то, дакле, нама остаје у новој Ђорђевићевој књизи?

Можда на првом месту његове посветне песме. У Ђорђевићевој поезији нису ретки текстови посвећени пријатељима, песницима и писцима, у којима се најчешће говори о ономе што адресата посвете повезује са аутором. Могућности артикулације су притом разноврсни: то могу бити прикази заједничког искуства, уочавање сродности у неком животном или естетском односу, или једноставно кратка, интимно обојена карактеристика адресата. У Радости се налази читав један циклус од 17 посветних песама. Поједине од њих Ђорђевић је остварио настојећи да сопствени начин говора донекле приближи начину говора онога коме је песма посвећена. То је тежак подухват, са неизвесним исходом, јер захтева да се говор непрестано мења и прилагођава, мимикријски подешава према другом говору. У песмама „Говор и језик“ посвећеној Бориславу Радовићу, „Пијемо пиво“ посвећеној Слободану Зубановићу и „Смрт пријатеља“, посвећеној Милошу Комадини, Ђорђевићу је пошло за руком да се видније него на другим местима приближи облику и поступку говора другог.

Ове посветне песме занимљиве су и зато што помажу да се уочи једна важна карактеристика поезије Милана ђорђевића, која га издваја и истиче унутар често тешко прегледног, аморфног простора нашег савременог песништва. Ђорђевића критичари уобичајено (и уосталом тачно) посматрају као заступника једне варијанте веристичког певања са снажно израженом социјално-критичком нотом. Као и код, рецимо, Душка Новаковића, Ђорђевићев веризам се често претвара у један облик ангажованог певања, у којем нису ретка изричита, чак најдиректније изречена вредносна опредељења. Са друге стране, Ђорђевићев веризам је усложњен и оплемењен интензивним меланхоличним расположењима, која имају порекло у песниковом луталачком духу и осећању отвореног, нерешеног идентитета. За оба ова својства, социјално-критичке импулсе и меланхолију, у књизи Радост се могу наћи уверљиве илустрације. Треба скренути пажњу на пример песме „Три грације“, у којој Ђорђевић, уз потребну дозу хумова, поетички самосвесно, аутоиронично говори о трима персонализованим силама које одређују карактер поезије коју пише: то су вртирепка Иронија, бивша лепотица Меланхолија и дебела госпођа Историја. И многи други песници би у овим трима грацијама, можда управо на начин на који их слика Милан Ђорђевић, могли да пронађу покретаче сопствене поезије.

Истаћи ћемо још једну карактеристичну особину Ђорђевићеве поезије: реч је о његовом проширивању тематско-мотивских оквира, о увођењу чинилаца савременог искуства, о проналажењу разлога за песму у новим и неочекиваним ситуацијама. Ова особина је у сагласју са Ђорђевићевом склоношћу ка пригодној песми. Јер само тако бисмо могли да обухватимо једним погледом нпр. песме о главицама лука, порно-диви, обичном камену, степеницама или рекламном билборду, које су најчешће реализоване у виду поетске нарације, али не увек са подједнаким степеном завршне обраде појединих стихова или исказа. Уводећи светове најновијег искуства у своју песму, Ђорђевић се отвореније од већине наших савремених песника показује као истински савременик света у којем живи.

Скренули бисмо, на крају, пажњу на још један, можда на први поглед не толико јасно приметан тематско-мотивски ток у новим Ђорђевићевим песмама – на онај у којем се тематизују тело и телесност. Ту ћемо се за тренутак вратити завршном тексту збирке Радост, за који је већ речено да поседује поетичко важење. И у том тексту је дотакнут проблем телесности: „Тело има тајну коју не можеш да претвориш у говор. Тело је убрана поморанџа коју не можеш да исцедиш. Језик којим говориш, слатко-горки је сок што нас спаја.“ Да, замисливо је да ми живимо и на не-дискурзивни начин, да наше тело учествује у процесима у којима говор не учествује. Али тај начин живота је чисто негативна граница, чим покушамо да је артикулишемо, чак и не залазећи у бесловесно подручје са оне стране, ми неминовно губимо циљ којем смо се запутили, јер смо дотакли то телесно својим говором. Решења те цондитио хумана нема; оно што у Радости, али и ранијим својим књигама, чини Милан Ђорђевић, јесте покушај да се питање телесног измести из уобичајених, релативно оскудних оквира (када говори о телу, поезија то традиционално чини на начин еротског или на начин медицинског), да опроба или макар наговести другачије могућности. Активније присуство исказа о сензацијама чула додира је једна од тих могућности, а гротескном блиско наглашавање физиолошких аспеката, друга. Питања тела и његовог односа према говору тиме није ни издалека разрешено и зато нам се чини да смемо да очекујемо од Ђорђевића да ће се у њих упуштати и у наредним песничким књигама. Та питања нису једино што је у поезији овог песника инспиративно. Милан Ђорђевић обогаћује могућности савременог српског веризма и проширује његове тематске и изражајне кругове. Допринос који овај песник даје укупној слици нашег песништва почео је да се приметније валоризује тек последњих неколико година. Верујемо да има још довољно простора и за развој тог доприноса, и за његову оцену. Милан Ђорђевић је један од оних српских песника чију поезију још увек не прати довољан пријем у критици.

Саша Радојчић

Извор:  meta-fora.com