Само неколико месеци после Новосадског договора – састанка лингвиста и књижевника из Београда, Загреба, Сарајева и Новог Сада, који су, децембра 1954. у Новом Саду, закључили да је књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца јединствен, да као такав треба свуда слободно да се развија и користи (с оба писма, оба изговора и називом српскохрватски/хрватскосрпски), и да треба што пре израдити његов правопис, књижевни речник и терминологију – показало се (већ у априлу 1955) да ни сви потписници тих закључака не мисле исто о њиховом значењу и начину остваривања. Временом су се те разлике толико повећале да се на крају (одрицањем Матице хрватске од Новосадског договора, априла 1971) стигло до тачке с које није био могућ повратак ни на какав заједнички рад. '
прво издање, 2022, 15 х 23 цм, 168 стр., броширан повез, ћирилица, ISBN 978-86-519-2909-3