Велики немачки, европски и светски песник Хелдерлин представља једну од
најинтригантнијих појава у историји светске књижевности – како због фасцинантне,
а тешко рационално објашњиве суштине свог дела, тако и због људски разумљиве,
али често неоправдане, па чак и дегутантне опседнутости чињеницом да је значајан
део животног, па и стваралачког века провео као тежак душевни болесник.
Питање суштине и смисла појава које традиционална медицина и општа традиција
човечанства третирају као душевне поремећаје, као и питање везе између тих
појава и уметничког стваралаштва – стара су колико и повест човековог памћења
сопственог постојања. Одговори које је на та питања човек покушао да дâ – као и
одговори на друга суштинска питања – никада нису ни тачни ни коначни, и корисни
су само у мери у којој отварају простор за постављање нових питање и нове
одговоре.
Нажалост, таквих, инспиративних одговора је мало, што их чини посебно
драгоценим.
У књизи Језичка уметност шизофреније, коју је у преводу Дринке
Гојковић, Службени гласник објавио прошле године, Роман Јакобсон, један
од кључних представника руског формализма, суоснивач Прашког лингвистичког круга
и духовни отац француског структурализма, у сарадњи са Гретом Либе Грот, на
генијалан начин комбинујући лингвистичку апаратуру са биографским подацима и
психијатријским сазнањима, на Хелдерлиновом примеру нуди једну од
најоригиналнијих анализа односа поезије и лудила које је дала историја људске
мисли.