Драги мој г. Рахмањинов,
Управо сам стигао кући с вашег реситала данас по подне и осећам се прозваним да урадим нешто што ми се у каријери критичара никад до сада није десило. А то је да напишем приватно писмо дивљења једном уметнику. Пружили сте толико узвишено извођење, маштовито и ватрено, да сте у целости освојили мој ум, срце и машту. Поносан сам на своје интимно познавање клавира и његових еминентних извођача скоро од свог детињства, али сам ретко био тако у потпуности узбуђен као вашом уметношћу данас поподне. Било је савршено, пуно душе и врхунско. Желео бих да захвалим онако топло као што се осећ ам овог тренутка.
Критичар Леонард Либлинг, Њујорк, 3. новембра 1934.
Рахмањиновљева Рапсодија на тему Паганинија, писана свом композиторовом вештином, испоставила се као најуспешнија новина коју је Филхармонија имала још од када је г. Тосканини одушевио претплатнике Равеловим Болером. Наравно, Рапсодија је имала предност пијанизма г. Рахмањинова и веш тог вођења ансамбла г. Валтера, али су и успешност бриљирања клавира, драматско повезивање Диес Ирае, широко отворена „масноћа“ гудача и старомодне бравуре били довољни да осигурају успех. Рапсодија није филозофска, значајна или чак артистичка. Она је нешто за публику, а оно што нашим оркестрима треба у овом тренутку јесте више музике за публику. Више музике за публику значи више публике за музику, и овим мудрим афоризмом закључујем још један поздрав г. Рахмањинову.
Критичар Роберт А. Сајмон, Њујоркер, 1934. године