У својим колумнама Петровић се руга недоследности, превртљивости, надмености, глупости, полтронству и свему што појединци занесени славом и величином чине како би прикрили своје намере и слабости. Он то чини на начин који не вређа главне актере нити оставлја горчину у устима читаоца. Пре би се могло рећи да његови текстови обогаћују и бодре читаоце својом вердрином, а оне који су на удару критике обавезује да се бар замисле над својим поступцима.
Мада су у фокусу његовог сатиричног погледа најчешће јавне личности – посебно оне најмоћније – Петровић се обрачунава са свим појавама над којима би читаво друштво морало да се замисли. Притом не подилази ниједној друштвеној групи, ма колико то било непопуларно, па чак и опасно. Он се, на пример, не либи да напише: „Ко би рекао да међу српским матурантима има толико идиота.“ Мајсторски се поигравајући, он нас помоћу двосмислености упозорава на културно посртање услед ког млади обожавају Моцарта зато што су „у Моцарту најбоље квоте“. Подједнако снажно, он демистификује јалова обећања политичара. Тако, на пример, у једној од пародија премијеру приписује речи: „[…] свима ће нам бити боље. Истина неприметно, али много, много боље.“
Драгољуб Петровић својим сатиричним колумнама гласно и недвосмислено пркоси појавама које доприносе моралном кварењу друштва.
(Проф. др Владимир Вулетић)