„Човек је изградњом града
реконструисао самог себе…“, каже Роберт Парк у књизи Гра˝ (The City, 1925). И то је кључна мисао, која објашњава „експресивну
жељу“ (А. Лефевр) и пут минуциозног истраживања аутора ове књиге. Њихов поглед
ка чињен ицама и видљивом граду открива његову невидљиву слику у слојевима
историјског памћења и труду човека да од реке отме обалу и своје парче земље. У
тој комплексној слици, „хетеротопији“ (М. Фуко) града у настајању на
пустопољини савске обале препуне бара и рукаваца, урбана визија градитеља
уобличила је идеју о Београду који је прешао реку, тражећи свој нови облик и
идентитет у интензивном освајању простора, али и у „непрестаном индивидуалном
открићу појединца“, како каже Маркес у аутобиографској књизи Living to Tell the Tale. Београђанин с
друге обале Саве, загледан у „стари“ Београд градио је свој град, урбано лице
свакодневног живота. То лице приказано је и описано у овој јединственој
студији, џојсовској одисеји улицама новога града, динамичним пулсацијама урбане
стварности и психографским и топографским траговима прошлих времена.
Тајна Новог
Београда је повеља града,
палимпсест на који су аутори уписали и у којем су описали идеје и слике
настајања, али и све мене и трансформације које су помогле да једна урбана целина
стекне и заслужи своју тајну, коју сваки истраживач, али и обичан грађанин,
открива у граду око себе и у граду у себи.