Шта се први пут објављује у књизи „Дража – смрт дужа од живота“

• Какве је оцене имао у школи, колико оправданих, а колико неоправданих изостанака.
• Дописне карте које су му за време балканских и Првог светског рата писали пријатељи, рођаци, класни другови и сестра Јелица.
• Писма која су му између два светска рата писале његове љубавнице (плус фотографије четири љубавнице).
• Писма која су му у међуратном периоду писали неки његови ратни и класни другови и изасланик Светог архијерејског синода СПЦ у Прагу,
• Подаци о томе да је Југославија 1934. имала позитиван спољнотрговински биланс са Италијом, Аустријом, Белгијом, Грчком, Швајцарском, Мађарском, Шпанијом, Бугарском, чак и Немачком, да  те година њен укупни извоз за 3,118.262 динара био већи од увоза, а да је и између 1934. и 1939. више извозила него што је увозила.
• Непознати документ о покушају стварања тзв. четврте покрајине у Југославији, која је требало да представља тампон зону између Србије и Хрватске.
• Шифровани телеграм југословенског конзула из Задра, писан лета 1940, у коме се говори о постојању усташке кртице у Генералштабу југословенске војске. 
• Обавештајни извештаји упућени Југословенској избегличкој влади о томе како су немачку окупацију дочекали син Николе Пашића и други истакнути Београђани, који су се хрвaтски званичници прикључили Немцима, како је српски владика у Скопљу дочекао бугарске окупаторе.
• Архивски докуменати у којим је у пролеће и лето 1941. дефинисан карактер Равногорског покрета у његов веома критичан однос према режиму предратне Југославије.
• Које су све познате личности потписале Недићев „Апел српском народу 1941.“
• Необјављени Титов документ који говори о томе зашто је морао да преговара са Дражом Михаиловићем, како је за време другог сусрета са Михаиловићем прихватио предлог да преноћи код Драже, којим речима га је у том сусрету Михаиловић ословљавао, а шта му је сутрадан на испраћају из Брајића рекао Драгиша Васић.
• Документ о покушају четника источне Босне да помире четнике и партизане у Србији.
• Три обавештајна извештаја која су о приликама у НДХ и о односима Павелића и Степинца 1942. и 1943. упућена Југословенској избегличкој влади у Лондону.
• Документ о томе како су поједини Срби у источној Босни 1942. позитивно реаговали на позиве за регрутацију у усташку војску.  
• Четнички документ из 1942. под насловом „Ми смо носиоци револуције!“, у коме се беспоштедно критикује предратни југословенски режим и тражи стварање „државе социјалне правде“.
• Податак да је Михаиловићеве везе са Хрватском током рата из Земуна одржавао Густав Крклец.
• Колико је пута Тито у својим депешама послатим у Москву током рата анатемисао Михаиловића, а колико Хитлера и Павелића.
• Десет начела, откривених у Михаиловћевој архиви о томе чиме се он руководио у Другом светском рату.
• Откриће да су Совјети још 1942. у САД заврбовале Ивана Шубашића и Саву Косановића за своје агенте.
• Податак да је Тито у ослобађању и освајању Србије 1944. учествовао са 42, а Стаљин са 300, односно 414 хиљада војника.
• Енглески обавештајни документ о томе коју је тортуру ОЗН-а применила према Михаловићу пре него што га је извела на суд.
• Сведочење америчких и енглеских официра о томе шта су током рата видели и чули у штабу Драже Михаиловића.
• Америчко откриће о томе како су Титови пропагандисти монтирали фотографије о наводној сарадњи Михаиловића са Немцима и усташама.
• Нови докази о томе како је монтиран процес Михаиловићу, како су склоњени оригинални четнички документи, а уместо њих непрописно сравњени и као оригинали коришћени фризирани документи.
• Нови докази о томе како су исконтрсуисана наводна Михаиловићева  писма Павелићу и Степинцу.
• Како је Александар Вучо од једног америчког сниматеља наплатио 10.000 долара за снимање секвенци са почетка Михаиловићевог суђења, а потом наредио да му се одузме сав снимљени материјал.
• Откриће да ни једна од три сачуване пресуде Михаиловићу нису правоснажне (једној недостаје, потпис, другој штамбиљ, трећа није заведена).
• Детаљан извештај о четничким акцијама у српским деловима Југославије после стрељања генерала Михаиловића и о одмазадама које у појединим деловима земље вршила Титова власт.
• Поверљива изјава Слободана Пенезића Крцуна, дата 1961. у Титовој вили на Златибору: „Дража је мрзео Немца као и ја!“
• ЦД са Михаиловићевом завршном речју на суђењу.





Представљена књига ДРАЖА – СМРТ ДУЖА ОД ЖИВОТА

25. Јун 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у петак, 22. јуна, представљена је књига Дража – смрт дужа од живота Пера Симића. 

О књизи су говорили: академик Матија Бећковић, уредник Петар Арбутина и аутор.

Аутор ове биографије сматра да су о Михаиловићу до сада писане црно-беле књиге, махом црне, а да је он покушао да крене тежим путем и не прећути нити сакрије историјске чињенице.

„Једни су говорили да је Драгољуб Дража Михаиловић био ђаво, други да је био анђео. У својој књизи кренуо сам тежим путем, не само што нисам желео да прећутим нити селективно протумачим било коју чињеницу из његовог живота, већ сам настојао да, уз све тешкоће које прате енигму историјског документа о Дражи, откријем што више чињеница из његовог живота“, рекао је публициста Перо Симић.

„Перо Симић је осветлао образ српској писаној речи и историјској науци, с две књиге: једном о Титу и другом о Дражи. У ствари, те две књиге су једна једина и не би погрешио и да их је помешао и објавио у једном тому, у којем би ред из једне смењивао ред из друге. Тако би се допуњавале и читаоцу олакшале сложенији доживљај и пружиле прилику за поређења, суочавања и закључке не само о тим личностима него, још више, и о нама, правди и неправди, истини и лажи, историјској свести, животу и судбини. Ово тим пре што је Перо Симић и у једној и у другој коментаре препустио другима, ређајући гола факта од којих су многи угледали света први пут. Тако су, силом прилика, књиге Пера Симића постале нека врста насушног, разговетног приручника за очигледну наставу и уџбеника за образовање одраслих. У њима се нашло више нових, до сад необјављених докумената, него у бескрајној библиотеци књига, студија, уџбеника, докторских дисертација, чији су аутори били наши најеминентнији историчари, у последњих седамдесет година. У првој биографији, тешко ћете се сетити чијој, можда нема ни два документа у којима је наведено исто име, година рођења, занимање, адреса и место боравка њеног главног јунака. У другој, као антиподе и другој страни медаље, све је обрнуто. Биографија једног је фалсификат, а другог фалсификована. Лаж је објављена безброј пута на безброј језика, у различитој опреми и милионским тиражима, а истина ниједном, нити је кога занимала. О једном се све мање знало што се више писало и објављивало. На крају се све гласније сумњало да је он уопште онај за кога се издавао, али је по свршеном послу било свеједно ко је, да ли је овај или онај. Нико ни због једне новине није мењао мишљење, остајући при своме, равнодушан према истини.

Један није могао постићи више, други мање. Један је напредовао из чина у чин и на крају од пуковника био унапређен у генерала, други је прескочио све чинове и одмах произведен у маршала, чин за који српска војска, пре њега, није знала. Један је од ране младости ратовао за Србију, други против ње. У истом боју обојица су одликована орденом за храброст, ратујући један против другог у противничким војскама, на различитим странама. У наредном, Другом светском рату, један је ратовао против фашизма за комунизам, други против фашизма и комунизма.

Један је тријумфално победио, други катастрофално изгубио. Један није владао ни дана , а други је узео апсолутну власт и владао до смрти и у миру починио више недела него у рату, али је кривац за све био онај који није имао ни гроба. Њихове биографије су се преплитале, а судбине запечатиле, прерастајући у шекспировски трагични мотив који је више говорио о нама него о њима. На крају крајева, књиге Пера Симића које су тражиле једна другу, сведоче да су они – сви ми.

Један је троструки херој за којим се и даље негују носталгична сећања, који се по сопственој жељи сахранио на најславнијем брду главног града српског народа. Други је безгробник и мученик који и посмртно страда. Покрет којим је руководио је рехабилитован, али он није. И можда би, истине ради, тако требало и да остане. Све друго личи на увреду и скрнављење његовог трновог венца. Његов животопис је житије мученика каквог није било не само у XX веку. Једина правда је да му се тај статус, који нико не може оспорити, и званично призна. А то признање може му одати само Српска православна црква уписујући га у мученикослов у који су већ уписани толики који су га следили. Можда би и наслов књиге Пера Симића: Дража – смрт дужа од живота требало преименовати у Дража – смрт дража од живота“, истакао је Матија Бећковић.