У књизи Непоновљиви образац сабрани су књижевнокритички и есејистички текстови који су, у протеклих петнаест година, објављени већином у књижевној периодици или као поговори појединим књигама. Док су критички радови посвећени искључиво песничким књигама и представљају својеврстан увид у савремену поезију, у есејима се у широком замаху отварају загонетни простори домаће и стране књижевности. Као што једнако задовољство налази у ишчитавању оних поетских књига које се отварају на прво читање и у онима које захтевају концентрацију вишег реда, аутор исту радост тумачења открива размишљајући о добро познатим, али и о неправедно скрајнутим, или још увек „неоткривеним“ писцима и делима, који заједнички исписују невидљиви, непоновљиви образац читања и писања.