Милан Пироћанац је био легалиста, врло образован, са нагоном да гради и култивише, а не да руши. Био је за реформе које би оспособиле државу да цивилизује друштво и да унапређена Србија нађе своје место у светском поретку. Чиновнике треба учинити делотворним, проблем бирократизма се не решава њиховим протеривањем и уништавањем. Он је био за једну рационалну бирократију, какву је нешто касније у својим делима описивао Макс Вебер. За Србију, најруралнију државу Европе, без научника, лабораторија, универзитета и комуникација, једини спас је била „паметна“ држава. Милан Пироћанац је безуспешно покушавао да свој живот посвети њеном стварању.
Пироћанац је био противник партократије и увиђао је куда води власт једне странке или коалиције склопљене да би се терорисало друштво и сви они који не припадају тим партијама или другачије мисле. Марковићевци и пашићевци су, више пута он напомиње, агитатори, а не одговорни политичари и државници, општи интереси њих не интересују. Пашић је у јуришу социјалиста-радикала на власт узвикивао „што горе – то боље“. Пироћанац је 1887. писао краљу Милану у покушају да заустави насиље радикалско-либералне коалиције, опомињући га да „сече по унутрашњости представљају наш народ као најдивљачнији народ у Европи“.
Студија Милана Пироћанца Међународни положај Србије објављена је 1892. и никада се више ништа није чуло о њој. Није имала више издања, иако је он у њој успео да јасно сажме све изазове пред којима се новооснована држава налазила и који ће је пратити до данас. Једино се на његове тезе критички осврнуо Слободан Јовановић, и то после 18 година од њеног штампања и из политичке констелације у којој је већ увелико звецкало оружје, па се на пацифистичка уверења Пироћанца гледало охоло.