ЈУЖНО ОСЕНТAНА ПРОЗА
О „јужно осентаном приповедаштву“ писало се и говорило често поводом Боре Станковића и Стевана Сремца, којима се, новијим одобом, прикључују Саша Хаџи Танчић и Дејан Стојиљковић, али је увек остајала приметна недореченост како у дефинисању појма, тако и у погледу просторно-временског оквира, у књижевноисторијском смислу, у којем се ауторско приповедање кристалише и развија не само као прозни род и магистрални књижевни правац него и као локална потпора једној од „царских области“ на прозној мапи српске културе, у најширем
идентитетском значењу.
Спремност за „учитавање“ Суве планине и Заплања, као књижевно осењеног предела, поискава се и од оних читалаца који баш и не маре за књижевну географију, подразумевајући и слабу упућеност преовлађујуће већине савремених читалаца у питања књижевног сродништва на први поглед несродних писаца и њихових наратива.
Стиче се чврст утисак да магнетна игла на књижевном компасу Владимира Вучковића смирује своје потитравање управо понад Заплања, бајковитог предела око Суве планине, успостављајући нову књижевну област, омеђену Вучковићевим увидима са завичајних осматрачница, чему даје следства и кратак роман Хроми, повест о убијеној души чије се исијавање распростире по читавом свету, који, као Свет, у сопствену сенку канда залази. Разумевајући Заплањске приче (2019) истог аутора као легло будућих романа, напомињемо да између Вучковићевог књижeвног завичаја и читалачке спремности на ново, несвакидашње читалачко путовање нема „даљине“ која би такву „туру“ обесхрабривала и одлагала. Нема ни очекиване „језичке удаљености“ која би
поискавала употребу речника мање познатих речи и израза. Локалну боју Вучковић постиже језиком који је у живој употреби.
О Видовдану, у Лајковцу, 2021. године
Радован Бели Марковић