Путујући
често послом у разне крајеве источноарапских земаља и боравећи дуже по тамошњим
престоним градовима, а носећи из детињства неизмерну љубав према усменој књижевности,
упорно сам трагао за аутентичним записима прича на „чистом“ арапском народном језику.
Авај, све је било безуспешно.
Ипак, многo
година касније појавили су се први плодови – преда мном су се почели отварати простори
једне богате усмене традиције о којој се код нас није знало готово ништа и која
је и другде у свету непозната, а извршила је силан утицај управо на усмену традицију Срба и других балканских народа.
Једна таква рукописна збирка, од највећих
и најбољих, била је деценијама недоступна – чувана од сталних ратова и револуција
у подземним бункерима Музеја Ирака. Био је то Диван ел тафтаф или приче Багдађанки,
резултат сакупљачког труда кармелитског монаха Анастаса Марија ел Кирмилија.
Овом приликом, у�� остале збирке изворних народних прича преведених на српски
с арапских говорних дијалеката, све приче из ње предајем у руке читаоцима у нади да
ће оне наћи пут и до њихових срца.
Узгред,
у Тафтафу нема ниједне приче у којој се не спомиње узбудљива активност младенаца у првој брачној ноћи, а
није реткост ни
да се изричито именују сама радња и сав њен прибор, уобичајеним народским именима. Али гле! –
ти изрази ни у једном часу не остављају утисак простоте, јер
долазе спонтано и
недужно. Као и другде у
свету, на женским поселима у Багдаду приповедање се згушњавало у
колективно животно искуство, где језик еротике постаје језик индивидуалне и
колективне слободе.
Српко Лештарић