Најновија студија једног од наших најугледнијих и најискуснијих неуропсихијатара др Јована Букелића, експерта клиничке психијатрије, редовног члана Академије медицинских наука СЛД, проф. универзитета и књижевника, састоји се од три одељка: о души, о психијатрији, о тзв. нормалности, и те три тематске целине чине књигу Пејзажи и лавиринти душе.
Аутор истиче:
Дуже од пет деценија трагао сам за пејзажима и лавиринтима душа пацијената. Неки од пејзажа су цветни. Могу се у њима наћи и лепи цветови. Неким од тих цветова китио сам своје реченице и ове своје приче. У појединим шкољкама бирао сам бисере, који су пејзаже чинили лепшим.
У лавиринтима тражио сам и налазио путоказ ка људима, умоболним, дистанцираним од света и реалитета. У полифонији душа пацијената ослушкивао сам поруке између крика и тишине, а „срце које јечи – психијатар и кардиолог чују и разумеју свако на свој начин”.
У одељку о психијатрији желео сам да одагнам предрасуде и страхове и устврдим, можда храбро, да је психијатрија својим значајним делом наука, потом вештина лечења, али и уметност комуникације. У моју ординацију доспевали или су довођени људи, крхки, дрхтави „попут јасике”, неспокојни или изгубљени у ковитлацима социјалних, животних и емоционалних стресова и драма.
Ово је моја слика тих драматичних и богатих искустава.