Пре више од две деценије, драма Пуњене тиквице премијерно је изведена у
ЈДП-у, на чијем челу је тада био Јован Ћирилов. Критика и публика су веома лепо
примили ову драму иако је њена ауторка у то време била сасвим непозната као
писац. Према мотивима ове драме, Слободан Шијан и Сања Домазет су потом
написали филмски сценарио Пуњене тиквице
са Лењиновим мозгом, који је такође био запажен, али филм никад није
снимљен. Ова књига стога обједињује оригиналне текстове драме и сценарија, уз
документарно сведочење Шијана о судбини филма који никада није снимљен иако је
прошао многе конкурсе на којима је уместо новца за реализацију добијао похвале.
„Једног лета, врелог и сјајног
као стаклени мехур, у неким новинама сам поново угледала некадашњу ноћну мору
свог детињства – балзамованог Лењина. Лежао је баш као што лежи и овог
тренутка. Балзамован и с лако нашминканим уснама. „Господе... Ево теме... О да,
још је то био двадесети век... Драму сам писала полетно, с ведрином, као по
диктату. Видела сам је на унутарњој сцени, коју сваки драмски писац носи у
себи. У комад сам уткала сву гогоЉијаду која је плесала у мени – удовица од
жалости лешу председника откине нос, а он јој, мртав, одбруси: „Курво!“ Сву
апсурдност живота у Србији, у време када су нас здушно убеђивали да није истина
оно што видимо него оно што нам се каже, ту неуспелу дресуру ума – апсурдистан,
убацивала сам у комад.“
Сања Домазет
„Негде током 1996. Јован Ћирилов
ми је препоручио да погледам представу младе списатеЉице Сање Домазет Пуњене
тиквице Југословенског драмског позоришта, с Николом Симићем у главној улози.
Тако је све почело, двадесетогодишња сага једног филмског пројекта која се још
није завршила, али су готово све компоненте које су га чиниле актуелним још
увек ту, око нас, чак можда присутније и живЉе него тада, што ми заиста изгледа
невероватно. ’Мајчица Русија’ је и даЉе присутна у Србији, гласнија него када
смо почели да радимо на овом филмском сценарију, а сигурно је и много
утицајнија.“
Слободан Шијан