Огледи сабрани у овој књизи посвећени су српским песницима двадесетога
века, од Јов��на Дучића, Владислава Петковића Диса и Милоша Црњанског до Ивана
В. Лалића, Љубомира Симовића и Стевана Раичковића. У песни-чкој артикулацији
света и покушају да се језичком имагинацијом пређу границе видљивог простора и
искоракне у метафизичко, код већине ових аутора појављује се музика, у
различитим манифестацијама, као један од кључних носилаца лирске визије живота
и смрти.
Одговарајући на херменеутичку дилему шта читалац поезије мора да зна,
Ханс-Георг Гадамер присећа се Панове молитве из Сократовог Федра, којом
Пан тражи онолико злата колико разуман човек може да понесе. Тако је и са
тумачем, који треба да процени колико у свом читању песме може и мора да
понесе. Тај интерпретативни терет знања није нимало безазлен и биће вредан само
ако у читању сасвим ишчезне, стопивши се са поетичким и интимним искуством саме
песме.