Традиција
има много шири значај. Не може се наследити, а ако вам
је потребна, морате је стећи великим трудом. Она на првом месту обухвата осећање историје за које, безмало,
можемо рећи да је неопходно свакоме ко би хтео да буде
песник и после своје двадесет
пете године; а то осећање историје укључује запажање не само
онога што је прошло у прошлости, већ и што је садашње у прошлости; осећање историје присиљава човека да не пише
прожет до сржи само својом генерацијом,
већ са осећањем да читава европска литература, почев
од Хомера, и у оквиру ње читава литература његове сопствене земље, истовремено егзистирају и истовремено
сачињавају један поредак. Такав историјски
смисао, што значи смисао за ванвременско као
и за временско или за ванвременско и временско узете заједно, јесте оно што једног писца чини традиционалним.
А то је у исти мах и оно што код писца,
побуђује најснажнију свест о његовом месту у времену,
о његовој савремености.
Ниједан
песник, ниједан уметник, нема сам за себе целовито значење.
Његов значај, оцена његовог дела, јесте оцена његовог односа
према мртвим песницима и уметницима. Јер не можете га самог
оцењивати; морате га, ради контраста и поређења, поставити, међу мртве. Мислим да је ово принцип естетичке,
а не само историјске критике. Нужност да
се он саобрази, укључи, није једнострана; оно што
се догађа када се створи неко ново уметничко дело јесте нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким
делима која су му претходила. Постојећи
споменици образују међу собом један идеалан поредак,
који се модификује увођењем новог (уистину новог) уметничког
дела. Постојећи поредак је потпун све док се не појави то
ново дело; а да би се одржао ред и после новине која се наметнула, читав постојећи поредак мора
да се макар и најмање измени; и тако се односи,
сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају целини; а то представља уклапање старог и новог.