У сали Одељења уметности Библиотеке града Београда у уторак, 21. јуна, представљена је књига Србија у лавиринтима транзиције Зорана Стојиљковића.

О књизи су, осим аутора, говорили проф. др Илија Вујачић, проф. др Вукашин Павловић, проф. др Ратко Божовић и Зорана Марковић, директорка Агенције за борбу против корупције.

Божовић је оценио да је Стојиљковић за те лавиринте, крајње суморне и превише мрачне, морао да види добро и умно, на чему му и одаје признање.

„Комплименте упућујем и уреднику који је то препознао, јер у овој књизи нема лажног оптимизма, већ Зоран брани страну истине, страну вредности“, истакао је Божовић.

Павловић је напоменуо да је књига резултат вишегодишњег рада Зорана Стојиљковића и да је изузетно задовољан што је реч о још једној књизи која се репродукује у пољу политичке социологије:

„Ширина тема коју књига покрива на најбољи начин илуструје богатство којим се политичка социологија савременог друштва бави, а ова књига је намењена и широком кругу читалаца.“

Вујачић је нагласио да је књига врло актуелна, акуратна, а да се аутору може веровати с обзиром на то да све заснива на чињеницама.

„Ово је једна књига која иде у дијапазону од теоријских проблема, њиховог разјашњења, што је важно за студенте и све оне који хоће да се обавесте о нечему што су нове теме које су ушле у оптицај деведесетих, као што су приватизација, социјални дијалог, затим социјални капитал“, рекао је он. „Други важан елемент је што он своју расправу контекстуализује на примеру Србије и показује у сваком овом сегменту, свакој овој теми, колико је Србија практично отишла у транзицији и то је све ослоњено на великом емпиријском материјалу јер је Стојиљковић познат као онај који врши истраживања, анализира и у том смислу смо добили једну комплетну књигу о процесима транзиције у Србији, неку врсту аналитичке хронологије српске транзиције.“

Марковићева је посебно препоручила два поглавља која се баве разрадом проблема појавних облика корупције:

„У књизи су на кондензован начин приказани разлози зашто основати институцију као што је Агенција за борбу против корупције, а ја се надам да ће ова два поглавља бити основа за неке будуће књиге“.

Стојиљковић је истакао да 13 огледа сабраних у књизи јесу покушај да се, пре свега, из угла грађана види шта се то дешавало задње две-три деценије, где смо били и зашто смо сада у овој позицији.

„Шта то јесте препрека да и после две или три деценије промена јесмо у нечему што бих назвао мањкава или дефектна демократија и шта нам то треба да дођемо до тога да једнога дана, надам се у мојој још мање пристојној старости, живимо у нечему што је пристојно, цивилизовано и помало досадно друштво где политичке елите нису увек шесторазредна сензација на првим странама новина или електронских медија“, рекао је аутор. „Потребно нам је да немамо више партократију, да имамо стабилне представничке институције, са изборима где сви трче трку са готово истим, макар теоријски гледано, шансама, треба нам независно правосуђе, требају нам медији који су самостални од својих власника и великих оглашивача, треба нам друштво које ендемски није ухваћено корупцијом и оно што је деликатес – аутономно правосуђе.“