„Mожемо навести дугу листу ликова
Достојевског да бисмо показали да је он пажљиви слушалац гласа жртава које су
свесне да су њихове личне границе често прекорачене, и да неправде нису
кажњене. Сви они знају да је бесмислена патња један од наших најгорих страхова.
Патње невиних немају сврхе, и тиме сaм живот као да губи смисао за нас. Ако
верујемо да је узрок бола оправдан или да ће бол водити добрим последицама,
готово увек га је могуће поднети. У нашем често наивном резоновању, изгледа нам
као да је живот процес учења, да постоји учитељ који покушава да нас научи
лекцију. Али, шта ако нема учитеља и нема лекције која би се научила? Иван
Карамазов поставља ово питање упућујући изазов без премца можда у целој
историји западне филозофије, литературе или теологије. Овај изазов ћемо детаљно
размотрити доцније а овде ћемо навести само његову поједностављену верзију.
Иванов изазов – и многе од његових смутњи и разочарања – врте се око следеће
дилеме: Шта долази прво – смисао живота или афирмација живота?“
Предраг Чичовачки