Биографија:
Датум рођења 29. децембар 1921.
Место рођења Велика Дренова (Краљевина СХС)
Мандат(и)
Председник Савезне Републике Југославије
1992 — 1993

Добрица Ћосић (Велика Дренова, Краљевина СХС, 29. децембар 1921) је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године.

Раније је био народни посланик у скупштинама НР Србије и СФРЈ од 1945. до 1957. године. Ћосић је понекад називан „оцем нације“.  

Биографија:
Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. Школовао се у средњој Пољопривредној школи „Свети Трифун“ у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата и касније завршио Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После ослобођења је био члан АГИТРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце“. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корене“, „Деобе“, „Време смрти" (тетралогија), „Време зла“ ("Грешник", „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб“ којим су обилазили афричке земље. Године 1968. отвара питање Косова чиме изазива позорност чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру“. Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године. Смењен је годину дана касније (31. мај 1993) тајним гласањем оба већа Савезног парламента после сукоба са Слободаном Милошевићем.

Ћосић је своју борбу против комунизма наставио и после смењивања са места председника СРЈ. Био је један од ретких академика који су се осмелили да говоре на протестним скуповима 1996—1997. на позив Зорана Ђинђића.

Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније је изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.

Добрица Ћосић је био први српски интелектуалац који је отворено предложио поделу Косова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.

Поводом Ћосићевог 80-ог рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић (назвавши га при том „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

Ћосићев књижевни рад:
Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима ��рађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет србијанског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера. Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.

Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција“ и 1966. есеје „Одговорности“. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка“, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње“ (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти“ у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени“, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће“, а потом трилогију „Време зла“ („Верник“ 1984, „Грешник“ 1985. и „Отпадник“ 1986), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романексни живот у „Времену смрти“. Тако је „Временом смрти“ и „Временом зла“ попуњена празнина између романа „Корени“ и романа „Деобе“ и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна свега, 1996. године долази дело „Време власти“, у којем се наставља повест започета романом „Корени“.

У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе“. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992 — 1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.

Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века“, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање“. Године 2004. излази књига „Косово“, 2005. године „Пријатељи“, затим 2007. „Време власти 2“, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Последњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија“. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Писан бритко, овај роман представља суров и болно истинит документ о најстрашнијим временима која је Србија проживела крајем протеклог века.

Награде и признања:
Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауерат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича и Живојина Павловића, један је од тројице књижевника који су ову награду добили више пута.

Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.

Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.

Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.

Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Поводом 70-ог рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.

Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“.

Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997).

Године 1998. Ћосићу је у Крушевчаком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник награде „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.

Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице. Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.

Добрица Ћосић је номинован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.  и 2011. 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[13]. Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група "Самоорганизовани веб активисти", која се противи наводном "опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића".

Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти“. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савета и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.

Дела:
Далеко је сунце (1951)
Корени (1954)
Деобе 1-3 (1961)
Акција (1964)
Бајка (1965)
Моћ и стрепње (1971)
Време смрти 1-4 (1972—1979)
Стварно и могуће (1982)
Време зла: Грешник (1985)
Време зла: Отпадник (1986)
Време зла: Верник (1990)
Промене (1992)
Време власти 1 (1996)
Пишчеви записи 1951—1968. (2000)
Пишчеви записи 1969—1980. (2001)
Пишчеви записи 1981—1991. (2002)
Пишчеви записи 1992—1993. (2004)
Српско питање 1-2 (2002—2003)
Писци мога века (2002)
Косово (2004)
Пријатељи (2005)
Време власти 2 (2007)
Пишчеви записи 1993—1999. (2008)
Пишчеви записи 1999—2000: Време змија (2009)
Српско питање у XX веку (2009)
У туђем веку (2011)

Из Википедије о Добрици Ћосићу