Биографи и критичари Иве Андрића  до сада су посвећивали врло мало пажње, или су сасвим заобилазили, тему друштвеног ангажмана великог писца, и то у једном од најплоднијих периода његовог литерарног стваралаштва. 

У времену омеђеном 1944. и 1954, Андрић је улагао велику енергију и савесно испуњавао дужности члана Управе Удружења књижевника Србије, председника Савеза књижевника Југославије, народног посланика, пот-­председника Друштва за културну сарадњу Југо­сла-­вија–СССР, члана Управног одбора Друштва за културну сарадњу Југославија–Француска, Савезне комисије за упис народног зајма, Комитета интелектуалаца за одбрану мира, Одбора за и��остране послове, Уметничког савета за кине­ма­тографију, Националне комисије ФНРЈ за УНЕСКО… да набројимо само неке од његових друштвених обавеза.

Андрићев ангажман аутори су сагледавали из ширег политичког, идеолошког, културног и социолошког угла, кроз призму бурних збивања на југословенском књижевном и културном попришту током прве поратне деценије. Као један од ретких тзв. грађанских писаца вољно интегрисаних у изградњу новог поретка, за собом је оставио дубоке, веома особене трагове друштвеног ангажмана, у којима се препознају и нити врхунски однеговане дипломатске вештине.

Песак заборава је током протеклих деценија прекрио многе Андрићеве ,,ангажоване“ прилоге, расуте у безмало свим значајнијим дневним и недељним листовима, у књижевним гласилима и часописима, у омладинским, студентским, војним, фронтовским, женским, задр­у-­жним и синдикалним новинама оног времена.

Посебну драгоценост овог истраживања представља откриће бројних Андрићевих текстова, до сада непознатих јавности – бележака, скица, записа, говора, реферата, предавања и дискусија, као и докумената који се чувају у његовој личној заоставштини у Архиву САНУ, Документационом центру Задужбине Иве Андрића, Архиву Југославије и Историјском архиву Београда.

Овом књигом аутори су пишчев живот и дело осветлили и изван литерарног поља на један нов, полемичан и изазован начин, што ће свакако подстаћи нова истраживања.




Представљена књига АНГАЖОВАНИ АНДРИЋ
28. Септембар 2012.

У Клубу – књижари – галерији Гласник у четвртак 27. септембра представљена је књига Ангажовани Андрић Ратка Пековића и Слободана Кљакића.

О књизи су говорили др Жанета Ђукић Перишић и аутори.

Двојица публициста и истраживача архивске грађе, Ратко Пековић и Слободан Кљакић, истраживали су друштвено ангажовање српског нобеловца Иве Андрића, у периоду од 1944. до 1954. године.

Стручни саветник Анрићеве задужбине др Жанета Ђукић Перишић истакла је да је ово драгоцени допринос постојећој литератури о нашем великану, јер осветљава период његовог живота који је најмање познат а који су биографи само узгред помињали или сасвим заобилазили.

Кљакић је објаснио да је с Пековићем разговарао, пре почетка обележавања јубилеја (2011. и 2012) у вези са Андрићем, о потреби да нађу потврде за хипотезу да се овај великан наше културе није ангажовао да би се „додворио“ новој власти. Он је испричао да је у есеју о Андрићу који је написао Владимир Дедијер нашао назнаке и трагове о искреној посвећености новом друштву. Аутори су се договорили да ће прикупити сву постојећу грађу о његовом друштвеном раду – говоре, предавања, чланке, путописе, репортаже. Они су утврдили да је Андрић због дубоког осећања патриотизма током те бурне декаде обављао импресивно много функција – председник Савеза књижевника ФНРЈ, народни посланик, потпредседник Друштва за културну сарадњу ФНРЈ–ШСР, члан управног одбора Друштва за културну сарадњу ФНРЈ – Француска, Савезне комисије за упис народног зајма, Комитета интелектуалаца за одбрану мира, Одбора за иностране послове, уметничког савета за кинематографију, Националне комисије ФНРЈ за УНЕСКО.

У периоду који је био најплоднији у његовом књижевном раду, Андрић је, како је истакао Пековић, показао да је дубоко одан идеји југословенства и уверен да му је обавеза, као писцу и интелектуалцу великог угледа, да преузме и улогу просветитеља, па је писао о образовању, библиотекама и школској настави, о Вуку и његовој језичкој реформи, о Његошу... Пековић је навео да су аутори, трагајући по свим архивима, нашли велики број до сада необјављених докумената, који чине једну трећину штампаног материјала у књизи, међу њима је и документ о Андрићевом пријему у КПЈ.

Последње поглавље у књизи посвећено је сведочанствима других о Андрићу и томе како су они видели његов друштевнополитички рад током прве послератне деценије.