Тешко је порећи
да књижевност учествује
у обликовању идентитета, схваћеном у распону од формативног периода
човековог
живота, преко транзиционих искустава која настају у временима снажних напора да
се један поглед на свет замени другим и изнова једнодимензионалним, све до периода
у којима се успоставља одлучан критички
однос према оформљеним и замишљено стабилним идентитетима без обзира на то из којих
извора они преузимали
своје садржаје. Обликовање идентитета или његово разобликовање у књижевном
делу историја
књижевности неретко уписује у регистар карактеристика одређеног
периода или
стила, појединачног
опуса или опуса једне школе. Времена у којима се од књижевности
захтева да буде
серијски произвођач
идентитета који
следи очекивања
једне политике или једне религије,
једног схватања историје, рода, економије или било које теорије која не омогућава
сусрет с другим
и различитим,
остају маркирана као времена у којима је књижевност потчињена.
Перси Б. Шели је говорио
да човек
не може да каже да ће
писати поезију. Данас, када се
од књижевности очекује
да одговори на императиве тржишта, националног регионалног или
наднационалног,
књижевност не може да каже да ће понудити идентитете које тржиште једино жели. Одговор књижевности
данас је слобода. Потчињеност
која самозадовољно говори да је слобода уништава и унижава сваку уметничку
вредност књижевности.