Tекстове говоре: Војислав Брајовић, Марко Николић, Петар Божовић, Предраг Ејдус, Небојша Дугалић, Вјера Мујовић, Михаило Јанкетић, Радојка Ђуричин Поповић, Петар Краљ, Мирјана Вукојчић, Љубомир Симовић, Светлана Бојковић
„Несклоно националном заносу, као каквој истрошеној емоцији, време глобализације као да гуши певање љубави према отаџбини о којој је још у антици, стихом, боловао изгнаник Овидије, с границе Римског царства, с Понта, истог оног који ће свој одзив наћи у лирској збирци Иве Андрића.
Чини се да се данас и те како стидимо исказивања националног. Код многих нелагоду утискује у душу свако казивање родољубиве песме. А она, опет, кад се с пажњом и отвореном читалачком душом изговара, заискри спектром таквих нијанси завичајних одредница да потире сваку могућност отклона.
Уосталом, кад је криза идентитета све истакнутија, човек се управо тад окреће оном изворном у себи и својој култури. У њему се потпуно спонтано дакле коренски утемељено догоди сусрет чула са светом завичаја и провали родољубље са свом еруптивном снагом.“
(Мирјана Д. Стефановић)