Минула
је тек која година откако је Владимир Вучковић књижевну бразду
овратио око свог топрака – Заплање (југоисточни део земље Србије), чију географску, језичку и сваку
другу особеност зајемчује Сува
планина, која се, висином својом и пространошћу, путнику намернику издалека
указује како божји знак, а изблиза као бајковити предео
гдено лозе своје сврза сваковрсно биље и сјављују се у ружу ветрови, замећући често и једини разговор
у опустелим селима, међу састарелим
људима којима је, већма, голи живот „зиратно имање“...
Као
приповедач и романсијер, Владимир Вучковић не премотава са
туђе кануре прозно своје предиво (премда се наклоном одазива гдекојим српским списатељима: С. Сремцу,
Б. Станковићу, С. Џунићу), нити је
пак претерано руковедао по завичајним језичким ливадама –
он се само језичким мердевинама (на којима се познају „заплањске пречаге“) спушта у бунар сећања, где се
једино и могу потражити добре
приче, што посведочује и прича „Сродне душе“, која се „раскомотила“ у овом,
истозваном роману кратког метра, а дубогог досега и
широког обухвата.
Елем,
овај кратки роман, илити „протегнута приповетка“ (а тако су „грађени“ и Сремчеви романи!) пада као
крепка капка у савремено српско
књижество, у којем Владимир Вучковић одавно није непознат писац...
Радован Бели Марковић