Професор Правног факултета у Београду, Живојин Перић, рођен је 1868. у селу Стублине крај Обреновца, од оца Милисава и мајке Пелагије, о чијем трошку je студираo права на Сорбони, где je дипломираo 1891. с одличним успехом. У Србију се вратиo 1893. И ступио у државну службу, пролазећи за пет година пут од писара четврте класе, преко судије Окружног суда у Лозници и Окружног суда за град Београд, до секретара Министарства правде. Члан Напредне странке, одбио је позив Александра Обреновића да се прими функције министра правде. Године 1898. изабран je за професора Правног факултета у Београду, где je предавао грађанско право и сродне дисциплине – грађанско процесно право и међународно приватно право, али је значајан траг оставио и у науци уставног и кривичног права, те у филозофији права. Професор Живојин Перић држао је предавања у Паризу, Бриселу, Лондону, Лиону, на Хашкој академији међународног права, а 1933, на предлог најугледнијих француских професора и научника Lambert-a, Josserand-a и Levy-a, прима докторат honoris causa Универзитетa у Лиону. Преминуо је 1953. у месту Оберурнен у кантону Глаус, где је и сахрањен, као почасни грађанин Швајцарске.
Осим Задружног права, чија је прва књига изашла 1912. а последња 1920, професор Живојин Перић написао је и многобројна монографска издања, уџбенике, научне чланке и политичке есеје од којих се посебно истичу: Границе судске власти (1899), О првенственом праву наплате између државе и хипотекарних поверилаца (1901), О попису за извршење одлука судских (1902), Један поглед на еволуционистичку правну школу (1907), Политичке студије (1908), Приватно право (1912), Грађански судски поступак с Драгољубом Аранђеловићем (1912), Принципи стечених права (1920), О уговору о продаји и куповини, I–III (1920–1921), О школама у праву (1921), О сукобу закона у међународном приватном праву (1926).