Пријапов проблем - Вулгарни есеји или есеји о вулгарности

Мандићево ремек-дело већ је објављено 1999. године, у издању загребачког „Аркзина“; с обзиром на то да смо те године имали важнија посла на овим просторима - да скратим: пола Србије је зверало у небо, а друга половина у муда - „Пријапов проблем“ је прошао релативно незапажено; и то без трунке своје кривице. Објављивањем ове књиге неће бити само досегнута „поетска правда“; наиме, проблем о коме пише Игор Мандић није само Пријапов...
Саша Стојановић

ПРИЈАПОВ ПРОБЛЕМ

„Оно што се назива ‘лијепом књижевношћу’ једва нам је могло у наслијеђе предати понеку скареднију пјесмицу, какав раскалашнији пасаж, понеки развијени цитат, какву слутњу. Хрватски су песници слинили над својим љубавима, а приповједачи се дали упрезати у ‘више питање’, тако да се и најбезазленији читатељ морао питати: јесу ли икада јебали ови духовници?“
Игор Мандић
У оквиру сопствене продукције Петог фестивала књижевности „ТХИНК ТАНК ТОWН“ (Лесковац, 6-8. октобар 2011), биће објављене и две врло значајне књиге: „Песме љубави и гнева“ Оскара Милоша, у препеву Драгана Тасића, и „Пријапов проблем“ Игора Мандића. За разлику од рукописа песама стрица Чеслав�� Милоша, које ће се први пут појавити пред српском публиком као књига, Мандићево ремек-дело већ је објављено 1999. године, у издању загребачког „Аркзина“; с обзиром на то да смо те године имали важнија посла на овим просторима - да скратим: пола Србије је зверало у небо, а друга половина у муда - „Пријапов проблем“ је прошао релативно незапажено; и то без трунке своје кривице. Објављивањем ове књиге неће бити само досегнута „поетска правда“; наиме, проблем о коме пише Игор Мандић није само Пријапов...
У ствари, на шта нас то све подсећају ови „вулгарни есеји или есеји о вулгарности“? Најпре на поразну чињеницу да је клиторис „признат“ тек 1593. године, дакле читав један век после Колумбовог открића Америке; Његово Величанство Случај удесило је да се анатом заслужан за „откривање“ дражице зове - веровали или не - Реалдус Цолумбус. Међутим, Мандић „изговара“ и реченицу која - по њему - представља „мото под којим је зачета модерна сексуалност“. „Цлиторидем титилландам ессе“ - рекао је Фрањи И једног дана лични лекар Марије Терезије, саветујући му на латинском да сикиљ не треба заобилазити - као маче око џигерице - већ да га „треба голицати“. Резултат? Шеснаесторо царске деце, као последица „голицања“ због кога у том тренутку никоме није било до смеха; бар не пре „посткоиталне цигарете“.
Аутор књиге ће нас подсетити и на неке вековне заблуде; рецимо, на Тита Лукреција Кара, римског песника и филозофа, чији моронски савети заслужују да буду наведени искључиво због непатвореног идиотизма: док поштене и нормалне жене мирно леже чекајући мушкарца, дотле „из својих личних мотива, курве уобичавају да покрећу карлицу како не би затруднеле и да би истовремено Венеру учиниле привлачнијом мушкарцима: сигурно је, да ово није потребно нашим женама.“ Њему ће супротставити Е. Л. Леонели која ће такву непомичну жену - у својој књизи „С оне стране усмина - водич у женску тајну“ - назвати „слика мртве жене, у служби некрофилног мушкарца“, додајући да је Запад трајно спроводио „симболичну клитероктомију“. Наравно да неће бити заборављен ни Паскал Дибије који ће - због раскалашне књижевности, пре свега - XВИИИ век назвати „просвећено столеће разврата“; као ни Фројд, Мастерс-Џонсон, и многи други теоретичари „ноћног акта“: вечите теме књижевности „која се чита једном руком“.
Па ипак, какав је то сплет околности довео до настанка ових сочних Мандићевих урадака? Једноставно стављен под лед - по ко зна који пут - и пребачен у „Вјесникову“ редакцију листа „Еротика“ (1985-1992), аутор је „дрчно“ искористио шансу која се добија највише једном у животу: да за плату и регрес, маркицу за превоз и топли оброк може да пише оно о чему највише воли. Задовољство оличено у парадоксу да је окоштали систем репресије свега еротског - у предигри пред распад „ин тото“ - финансирао такву „порнографску субверзију“, било је додатни мотив да „стари лисац“ пружи оно најбоље: од себе другима, донекле унапред рачунајући на веселу перцепцију текстова „поринутих“ у поплаве тестостерона и естрогенске плиме.
Наравно да цитат са почетка овог текста није применљив само на хрватску књижевност; штавише, уверен сам у то да још увек траје трка у којој „за прса“ наизменично преузимају вођство литерарни паламуди из свих држава насталих на парастосу бивше YУ. Да невоља буде већа, сви они - осокољени групњачком, акробатски перверзном крилатицом „своји на своме“(?) - и даље пишу импотентну књижевност, у којој није највећи проблем то што се дотичнима на помен израза „пичка“ диже коса на глави; много је тежа трагедија што се споменутима диже САМО коса на глави. Подразумева се да се такви типови неће либити да за опсцено прогласе све што између штампаних редова буја животоносним соковима. Баш зато, уверен сам да Мандићева књига представља камен темељац из кога израста литература која више не почива само на досадном мрсомуђењу, љигавом цмиздрењу и увек (в)лажном моралу.

Објављено на сајту данас.рс »