Патернализам вређа слику човека о самом себи
Аутор: БОЖО СТОЈАНОВИЋ
Извор: Данас

Слобода може доћи у сукоб са неким другим вредностима: праведношћу, јавним поретком, једнакошћу и слично. Због тога би либерална влада требало да има у виду да сукобљене политичке вредности воде у друштвени конфликт, који се може превазићи само и искључиво договорима и компромисима.

Слобода може доћи у сукоб са неким другим вредностима: праведношћу, јавним поретком, једнакошћу и слично. Због тога би либерална влада требало да има у виду да сукобљене политичке вредности воде у друштвени конфликт, који се може превазићи само и искључиво договорима и компромисима. Вештина да се такви компромиси реализују говори о одговорности и способности неке владе.

"Моја теза гласи: Пошто се неке вредности могу суштински сукобљавати, уверење да се у начелу може открити образац у којем су све оне усклађене темељи се на једном погрешном априорном становишту о свету. Ако сам у праву, и ако је човеков положај такав да онемогућује потпуно избегавање избора, томе није разлог само очигледна чињеница коју су филозофи ретко предвиђали, наиме, да има много могућих праваца делања и много изазовних начина живота, и да је одабирање између њих суштински елемент рационалног бића или човека способног за морално расуђивање; човек не може да избегне избор пре свега зато што постоји сукоб циљева, што не може све да се има (у уобичајеном смислу, то је појмовни, а не емпиријски разлог). Из тога следи да сам појам идеалног живота у којем никада ништа вредно не мора да се изгуби или жртвује, у којем све рационалне (или морално ваљане или на неки други начин оправдане) жеље могу бити истински задовољене, није само утопијски, већ и недоследан. Нужност да се бира, да се неке највише вредности жртвују неким другим највишим вредностима, трајна је особина људског усуда."

Из тога је следила и разорна критика патернализма у било којем облику и од било кога да долази. Патернализам, каже Берлин, није деспотизам зато што више угњетава него проста и непросвећена тиранија, већ зато што недопустиво вређа слику човека о самом себи као људском бићу које је одлучило да води живот у складу са властитим циљевима (који не морају увек бити рационални или добронамерни), и које има право да га други признају као такво.

У књизи "Корени романтизма" Берлин настоји да утврди изворе романтизма (амбијент у којем је настајао и мислиоце који су га развијали), да идентификује кључне идеје које су заступали романтичари и, коначно, да укаже на утицај њихових идеја на западну цивилизацију. Берлин сматра да романтизам представља највећи скорашњи покрет који је трансформисао живот и мисао западног света. Према његовом мишљењу реч је о радикалној трансформацији која се одвијала од 1760 до 1830. године - ово временско одређење треба схватити условно - после које више ништа није било исто. У том периоду дошло је до "прелома у свести". Берлин сматра да је за разумевање романтизма неопходан стрпљив историјски метод. Потребно је усмерити пажњу на почетак 18. века и објаснити шта је чинило основне елементе тадашње ситуације (идеје које су доминирале), као и шта је то што је довело до њеног поткопавања. Берлин сматра да западна цивилизација касног 17. и раног 18. века почива на три стуба (начела). Прво, да се на сва истинска питања може дати одговор, а ако не може, онда то и није питање. Друго, сви ови одговори могу се сазнати, то јест открити средствима којима се други људи могу подучити (постоји само један начин да се открију ови одговори, а то је употреба разума - дедуктивно у математичким наукама и индуктивно у природним наукама). Треће, сви одговори морају бити у међусобном складу, а уколико нису настаје стање хаоса. У овом периоду били су бројни предмети спорења, али постојало је слагање око тога да се врлина састоји у знању. Берлин додаје да су ови ставови дубоко продрли не само у науку и етику већ и у уметност. То је био скуп идеја на које је реаговао романтизам.

Прве пукотине "у зиду просвећености" направили су Монтескје и Хјум, али прави напад који је трајно уздрмао целу зграду дошао је од Немаца. Берлин тврди да је почетни ударац просвећености извео Јохан Георг Хаман (сусед и пријатељ Имануела Канта). Хаман је сматрао да је слика човека и друштва коју нуде просветитељи неприхватљива. Његово основно учење своди се на то да Бог (као стваралац) није геометар и математичар, него - песник. Истински оснивачи романтизма су, према Берлиновом мишљењу, Хердер и Кант. Обојица су настала из овог покрета, али су им позиције биле различите. Хердер је био део покрета (делио је и развијао његове идеје), а Кант је био жестоки критичар романтизма који је, гле парадокса, својом критиком заправо унапредио његове идеале. Берлин има у виду Кантову моралну филозофију која почива на људској слободи и констатује да је главна Кантова тврдња да једина ствар коју вреди поседовати јесте воља лишена окова. Берлин сматра да су три чиниоца најдубље утицала на романтизам, како естетски тако и морално и политички: Фихтеова теорија сазнања, Француска револуција и Гетеов роман "Вилхелм Мајстер".