То је било давно. Врло давно. У оно староставно, већ митско
доба, када је један човек још водио рачуна о другоме. То је било време тоталне
неслободе. Чинило се да је сваком човеку стало до сваког другог. И да је
читавом друштву стало до сваког човека. И, што је законито, сваком човеку је
стало до друштва.
Сада живимо у другом, апсолутно слободном свету. Свету у коме
је сваки човек слободан да падне на само дно. Нико га неће задржавати, неће га
дизати увис ни гурати што даље од ивице провалије. Човек сада може да буде
бескућник, да буде просјак. Нико неће кршити његово свето право. Многи ће му
чак и помагати да се учврсти у својој одлуци. На пример, ако човек остане сам и
пропије се, за њега ће сазнати стамбени мафијаши и, по разрађеној шеми, стан
тог човека ће да укњиже на себе, а самог човека да одведу у забачено предграђе
или да га једноставно избаце на улицу. Зато што живимо у слободној држави, и
свако је слободан да клизи низбрдицом до самог дна.
Некад није било овако. Некад су човека ометали. Чим човек
престане да одлази на посао, ода се пићу или занесе књигом Ружа света, позивали би га у синдикат, фабрички комитет, научни
комитет, његовим проблемом бавио би се малтене савет народних комесара. Ако
напусти један посао – добије други. Ако љуто пије – одведу га у диспанзер за
лечење радника и лече. Ако човека напусти жена – друга жена би налазила тог
човека, а колектив је јамчио. Друкчије није могло.