„Петар Пијановић представља културни живот Срба у његовој укупности – од друштвеног и политичког аспекта, преко приватности, културних и националних институција, до уметности и науке као најсуптилнијих и најзначајнијих испољавања културе. Зато ову студију чини низ поглавља која, са једне стране, можемо узети као детаљне прегледне радове са мноштвом података, културних и књижевних догађаја, уочавања битних веза међу њима и деловања на суседна подручја. Са друге стране, реч је о изузетно аналитичкој студији у којој се, испод површине културног живота, откривају дубљи токови и промене од битног значаја за културу, а то увек значи, и за идентитет српскога народа. Овај период је означио препород српске културе, науке и уметности. Међутим, то време највишег успона јесте и време преиспитивања и давања нових смерница националном броду. То је време када многи најистакнутији културни радници прихватају југословенство, било што су тежили да унутар њега реше српско питање, било што су веровали у заједнички живот јужнословенске браће. Ова идеја, која је настављена и после Другог светског рата, добрим делом је утопила српски политички и културни идентитет у неодређену наднационалну идеју у коју су, изгледа, једино веровали они који су имали државу и непромишљено је жртвовали. То је културна идеологија о којој Петар Пијановић веома прецизно пише у завршним поглављима ове занимљиве и изазовне књиге."
Александар Јовановић