Усмена књижевност стварана је од почетка људског времена. На целој планети народне приче причале су се, и понегде се још причају, већма на вечерњим седељкама на којима уживају и одрасли. Безброј живописних детаља, стално пробијање граница реалног света и сигурно кретање ка све снажнијим ефектима творе од народних прича и данас омиљено штиво и ненадмашни узор како за узлете дечје маште, тако и за нова ауторска прозна трагања.
Народне приче у овој збирци потичу из разних крајева Палестине. Двојица врхунских фолклориста сакупили су их радом на терену и на папир их пренели верно, онако како су казиване – ништа није додавано ни одузимано. Приповедачке сеансе одржаване су у свом природном амбијенту, у кућној полутами сеоских и варошких зимских вечери, уз игру сенки и шарену дружину окупљену око топле пећи или мангала. Од две стотине тако снимљених прича, записивачи су сачинили избор од само четрдесет пет најуспелијих. То овој књизи даје врхунску вредност, какву у целом свету има само неколико збирки арапских народних прича. Попут говорних језика на којима је живела, и народна прича се током векова мењала, развијала и обогаћивала страним утицајима. Древним митовима и архетипским сликама, самониклим у култури сваког народа, придруживали су се нови сижеи и мотиви, долазећи са свих крајева земаљског шара. Тако се и арапска усмена књижевност развијала, примајући и дајући, и столећима је снажно утицала на развој усмене традиције јужнословенских народа, услед чега ћемо у овим причама препознати многе сличности, па и подударности са причама које знамо и волимо од детињства.
Приче су преведене на савремени српски књижевни језик уз благу лексичко-синтаксичку архаизацију у епском духу који настоји да подражава стил Вукових записа, уз успутна објашњења мање познатих обичаја и навика народа који је те приче стварао. Тиме и наше читалиште, прво после арапског и англосаксонског, добија прилику за још један готово непосредан сусрет с богатом арапском, у овом случају палестинском народном приповедачком традицијом.
(Српко Лештарић)