ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ
(Шабац, 11.01.1890 — Београд, 1974)

АУТОПОРТРЕТ 1933

Мало уморна; тихи бол у оку.
Све је Сан било. Све без остварења.
Све шарене само фантазије крило,
па ипак све је тако дивно било.

"Јела Спиридоновић Савић, песникиња између два светска рата, успевала је да уједини
еротско и екстатично тако да то буде модерна и комуникативна поезија".
Драгољуб Станковић

Јелена Спиридоновић Савић (1890—1974)
 
ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ

Јела Спиридоновић-Савић, песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици, од оца Михаила и мајке Олге. Њени преци, по очевој линији, били су Грци из Атине. Тачније, око 1830. године, њеног деду Јању Склепаса, тада десетогодишњег дечака, заједно са групом његових вршњака — отели су Турци. Пошто се судбина са њим горко поиграла, после много суза, лутања и страховања, пут га је довео пред конак Кнеза Милоша и Књегиње Љубице у Крагујевац. Ту је, мудрошћу, милошћу и добротом Кнезовом речено да "Грче" постане "Српче", па је од Јање Склепаса постао Јован Спиридоновић. Име Јован није никада уз њега прирасло, па је целог века остао Јања, а у презимену је сачувана успомена на оца Спиридона. Године 1840, са дипломом мајстора, на кратко је скокнуо до Атине, тек толико да га жеља за родним крајем мине. У Београду се оженио Јеленом, са којом ће изродити петоро деце — две кћери и три сина. После смрти 1888. године, оставио је имовину вредну више хиљада дуката и име достојно поштовања и угледа. На мермерној плочи, постављеној у аули Народног позоришта у Београду, урезано је његово име као великог приложника.

Јелин отац, Михаило Спиридоновић, рођен је 1848. године, био је најмлађи син Јелене и Јање. После завршетка Велике школе у Београду и дипломе филозофа, докторирао је медицину у Бечу, око 1880. године. По повратку у земљу, био је постављен за окружног физикуса у Шапцу, где ће остати до смрти, непуних 30 година. По спремности да се болесницима увек нађе у невољи, назвали су га "сиротињска мајка", али га то није спречавало да са пуно ентузијазма учествује у културној изградњи Шапца. Писао је бројне радове из културне историје, хигијене живљења и медицине, а бавио се и књижевним радом, пишући приповетке. Умро је у Шапцу 1908. године.

Уз родитеље Олгу и Михаила, Јела је расла као срећно дете, окружена љубављу и пажњом. Основну школу и Гимназију завршила је у родном Шапцу 1906. године, а потом је добила врхунско образовање на француском колеџу у Трсту, да би студије филозофије наставила у Бечу, Њујорку и Милану.

Удала се за инжењера Владислава Савића (1873—1957), заговорника социјалистичких идеја и оснивача Социјалистичке странке Србије, 1903. године. Студирао је политехнику у Цириху, Паризу и Лондону, течно говорио пет страних језика и био специфична и висеструко ангажована личност ондашње Србије. Као инжењер, радио је на подизању електрана (Лесковац) и трасирању пруга (Кавказ); био је стални дописник Руског слова, лондонског Дејли телеграфа, миланског Коријере дела сера и француског Еко де Пари; као новинар или политичар боравио је у Русији, Лондону, Њујорку, Бечу, Минхену и Трсту; бавио се публицистиком, преводилаштвом, научним и књижевним радом (писао је романе и драме).

Јела је била активан члан међународног Пен клуба у предратном периоду, а после рата и члан Друштва књижевника Србије.

Огласила се први пут 1919. године збирком песама Са уских стаза, која је посвећена пролећу, буђењу еротских страсти и жудњи за бескрајем. Време о коме пева је тешко, поратно. Обдарена ретким сензибилитетом и филозофским умом, окренула се од ове тескобе мистичном пространству:

И понеси ме,
понеси тако, у сјајном
дугом путу
твога злаћаног зрака,
о, Сунце,
Светлости моћне
води ме
из Царства мрака.

Сунце

Уследио је лирско-епски спев Пергаменти, који је објављен 1923. године и који, као сваки еп, има своју причу. Монах Стратоник, тражеци лека својој несаници и страховима проналази преводи пергаменте писане српско-словенским језиком, руком раба божјег Растка, најмлађег Немањиног сина, у монаштву названог Сава. Ковчег са пергаментима Стратоник је пронасао у пепелу Манастира Св. Симеона, који су Турци запалили 1814. године, због Хаџи-Проданове буне. Са згаришта манастира, ђак Јероним, брат Пајсије и предани Стратоник, "носе три светиње нађене у пепелу: пергаменте, кандило и икону".

Пергаменте је, 1927. године, на италијански превео Умберто Урбани, са опсежним предговором Франческа Бабудрија. Поезију Јеле Спиридоновић-Савић  Бабудри доживљава као интимни конфликт људског духа који је "створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично." Њена поезија је савршена спрега уметности и филозофије. Бабудри истиче епизоду у којој монах Сава, утемељитељ српске цркве, у Манастиру Ватопеду 1194. године, једне ноћи отвара врата залуталом и рањеном Барбаросином војнику. У очима умирућег Сава препознаје принца Гилберта и са његових усана чита последњу исповест. Из тронутог монаха Саве покуљаше стиховане мисли:

Но једног дана кроз векова осам,
ја народе видим, међ њима Бритоне,
плави, исти такви као и ја што сам,
долазе да деле с вама часе боне...

најбољу ће децу британских синова
прогутати блиског Хелеспонта вали
Твом народу Живот почеће тад с нова,
васкрснуће опет стари Идеали.

Песничка збирка Вечите тежње објављена је 1926. године, са предговором Јована Дучића: "... Јела Спиридоновић - Стана се одваја садржином од свих млађих, цак и најбољих... Ја волим њену религиозну и дубоку инспирацију... Пут ове песникиње није завршен. Ја верујем да ће он бити широк, и пун изненађења." Оно што је замерао млађима — слободан стих, развученост и вербализам, Јели није приписивао као ману.

Према оцени студиозног аналитичара Радомира Константиновића, песма Жена из ове збирке, по својој стилској једноставности и симболици, спада у ред најзначајнијих Јелених остварења:

Жене,
све оне носе крвави крст,
црвени крст
материнства.
Све оне носе пламену звезду
са Истока.
Зато су њихове
очи чудно дубоке:
крст удубљују.
Зато су њихове очи
пуне светлости:
звезде одблесу.
Ал око усана
лебди им нешто детиње,
што се не буни
на крст
и не чуди се
звезди.

У 1939. години објављене су Јелине песме Јесење мелодије и прозно дело.

Збирка песама Јесење мелодије подељена је у сест целина: За миле мог срца, Песников календар, Ка светлости, Цветови на ветру, Песме паганске и Минијатуре. Једина широка и самилосна душа за сваког је нашла места: за тихе и бледе уседелице, монахе у уским ћелијама, луталице по дугачким путевима, храбре морнаре...

Миодраг Павловић, у својој Антологији српског песништва (XIII—XX века), нашао је места за Јелину песму Фебруар из ове збирке, уз следећу напомену у предговору: "На основу наших антологичарских лектира сматрамо да треба за историју књижевности још цитати Јелу Спиридоновић-Савић...".

У Приповеткама, Јелин песнички сензибил��тет је надјачао прозног писца. Све њене прице заправо су песме у прози, а ликови са богатим унутрашњим животом и набојем делују сентиментално.

Последња у низу, у несрећно ратно време, 1944. године, објављена је књига есеја Сусрети. Изашла је у издању Српске књижевне задруге, на чијем челу је за време рата био тада већ времешни књижевник Светислав Стефановић који је новембра 1944. године, у ослобођеном Београду, стрељан као издајник. Годину дана касније Комесарска управа, на челу са Ђуром Гавелом, објавила је извештај Српска књижевна задруга под окупацијом, у коме је њен рад окарактерисан као "недостојан, неродољубив, издајнички". У извештају, на листи хонорара примљених од Српске књижевне задруге, међу 54 имена аутора, нашло се и име Јеле Спиридоновић-Савић. Данас више није од значаја што су на списку, између осталих, била и имена Симе Пандуровића, Тодора Манојловића, Десанке Максимовић... Било како било, глас Јеле Спиридоновић-Савић је утихнуло. Несхваћена, скрајнута и заборављена, окренула се прошлости и имагинацији.

Сусрети су, заправо, претежно предавања која је Јела, тридесет година, држала на Коларчевом народном универзитету у Београду: Религиозно осећање и садашњица (1930), Реквијем песнику Рилкеу (1938), Франси Зам, Исидора Секулић, Гетеов пут ка светлости (1932), Трагика Ничеа (1934), Десанка Максимовић (1933), Фра Анђелико (1934) и Значај унутрашњег живота за развој личности (1935).

Предговор књизи есеја Сусрети написао је Тодор Манојловић, који је истакао: "Сакупљени есеји и прикази гђе Јеле Спиридоновић-Савић сачињавају једну идејну целину врло особеног, личног обележја и карактера... једну исповест најприснијег веровања, убеђења, под видом зналачких, најсолидније документованих естетичких, културно-историјских и религиозно-филозофских студија".

Остала су дела у рукопису, необјављена, која се данас чувају Међуопштинском историјском архиву у Шапцу: песме Немањићи (1941), поема Дневник песника луталице (1942), бајке Између сна и јаве (1943), есеји Сусрети II (1946), Приповетке II (1949), опаске Прах с лептирових крила (1950) и роман Записи праведног Илије (1954). Заслужују ли да угледају светлост дана?

Јела Спиридоновић-Савић је умрла у Београду, септембра месеца 1974. године.