У уторак, 19. септембра, у Клубу – књижари – галерији
Гласник, представљен је роман
Незаситост Стањислава Виткјевича, једног од тројице великана пољске културе ХХ века (Виткјевич, Шулц и Гомбрович).
Пред новинарима, културним посленицима и представницима пољске амбасаде, о књизи су говорили Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига, и Бисерка Рајчић, преводитељка овог врхунског дела пољске авангарде и књижевна делатница заслужна за то што су се на српском језику и у Гласниковим библиотекама појавили неки од најеминентнијих наслова пољске књижевности.
Представљање ове књиге био је културни, али и културно-дипломатски догађај. Наиме, превод Бисерке Рајчић први је готов превод овог Виткјевичевог дела на неки словенски језик (објављен је пре руског и хрватског, који су још у изради). Отуда не чуди што је промоција привукла пажњу и културног одељења пољске амбасаде у Београду.
Арбутина је приметио да је међу српске читаоце стигла необична књига, један од оних ретких наслова који антиципирају књижевност, али и стварност која је пред њима. Повукао је, такође, и паралеле с авангардним токовима широм тадашње Европе и констатовао да су теме сродне Виткјевичевим некако промакле јужнословенским авангардним писцима. Према његовим речима, ово је роман о сурвавању човека ка унутра, о великој катаклизми човечности, иако друштво привидно не мења своје структуре. Истакао је да овај роман вреди читати као свеактуелну причу, а потом је захвалио преводитељки за све што је урадила за српску културу преводећи пољске класике и препустио јој реч да она укаже на културни значај Незаситости.
Бисерка Рајчић је присутне детаљно упознала с биографијом и делом Стањислава Виткјевича, као и с генезом и турбулентним животом овог романа. Она је говорила о својој неизмерној посвећености и поштовању према Виткјевичу и објаснила да је рад на овом преводу круна њеног вишедеценијског интелектуалног односа и дијалога с пољском авангардом. Како је нагласила, роман је у своје време изазвао озбиљне полемике, како због слободног језика којим је писан, тако и због дрске слободе у карактеризацији човека ондашње Европе.
„Незаситост је тада дочекана у пољској јавности с негодовањем и била јој је веома мрска, јер пољско друштво и културу представља као вечито пограничје и периферију европске цивилизације“, казала је она.
Подсетила је и на првобитни наслов романа – Лудило, који је требало да обележи блискост овог романа с актуелном темом ондашње епохе – лудилом на појединачном, али и на колективном плану. Лудило је у архетипској вези с психичким појмовима грамзивости, похлепе, незаситости, па отуда потиче коначан наслов романа. Генеза лудила је скопчана, с једне стране, са незаситошћу, док с друге дотиче процесе губљења и деструкције – јунак романа се формира на линији губитка љубави, прво оне према родитељима, а потом и љубави према женама које га прате кроз роман, завршавајући у стравичном понору пуне отуђености.