СРПСКА књижевност себе амбивалентно тражи у односу према оном националном, историјском, и оном европском - каже, за “Новости”, Драган Бошковић, песник и професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, поводом теоријске књиге “Заблуде читања”, у издању “Службеног гласника”.
У овом делу аутор разматра питања идентитета и развоја наше литературе, а једно поглавље посвећено је и Византији, као “европском путу српске књижевности”:
- Византију видим онако како су је видели наши историчари књижевности: као транзициону, обнављајућу, геокултурну европску легитимацију нашег идентитета.
На идентичан начин су, по његовим речима, у нашој култури презентовани и просвећеност, модернистичка литература, егзил, канон, град, грађанска култура, хуманизам, дакле, онолико колико нас чине европски подобним:
- Да ли могуће другачије? Не, јер форма нашег писма, језика, мишљења и егзистенцијалног утемељења јесте европска форма, а ми упорно, и то више политички, понављамо матрицу неприпадања које нам се враћа као авет (пост)колонијалних синдрома.
О томе како савремена српска књижевност одговара на стање у нашем друштву и култури, и какав је њен данашњи значај, Бошковић каже:
- Рећи да српска књижевност јесте најдубљи симболички израз нашег идентитета, звучи утопијски, али ко не разуме реализам утопија не треба ни да се бави литературом, културом, читањем. Као некада, и данас српска литература, као савест наше друштвене заједнице и као најделикатнији знак нашега трагизма, још увек драматично опомиње, дозива, искупљује и осмишљава трагизам нашег историјског искуства. Читати је по цену најодговорнијих заблуда, по цену одустајања од крајњих закључака и “смештања” у очекиване обрасце, могућност је да овај симболички поредак уреди нашу егзистенцију, можда чак и наше друштвено-политичко-историјске промашаје. А ти промашаји, међутим, нису утопије.
КУЛТУРНИ ДНК
ИСТОРИЈА читања, по Бошковићевим речима, јесте историја погрешних читања, а те “грешке” су само позитивна могућност да нам се, у свом непрекидном одлагању значења, текстови изнова отворе:
- Моје заблуде, ослоњене на Дериду, Левинаса, Слотердајка, Саида, Хајдегера, Ничеа, Ранера, Кинга, Аверинцева и друге, читају мој литерарни/културни ДНК: Црњански, Андрић, Киш, Пекић, Миљковић, Дис, Карановић...
Б. Ђ.