Ноћ. И у њој људски глас. Испрекидан, варљив, није лако одредити допире ли преко мора или низ обронке планина, са које светске стране пристиже... Каткад је јасан, звонак, глас упозорења или побуне... Па се полако разлива у смех... Можда је онај који прича давно, ко зна када то изговорио, али се глас још није разишао, и даље речима храбри, дахом греје... Једнину претвара у множину, раствара се у слике, иако се прст пред носом не назире...
Ноћ. И у њој људски глас који приповеда. Све до јутра, све док се не раздани, када би свако од нас требало да живи животом вредним приче... Која ће пак неког другог, у новој ноћи, храбрити, давати му наду, разгонити самоћу, насмејати га, помоћи му да дочека ново свануће. Тај људски глас овде је згуснут, кондензован у облику књиге. А књиге сабране у Новом Декамерону нису ништа више него одабране људске приче.