Српска историја се симболично завршила, тачније — исцрпела, дванаестог марта две хиљаде треће године, на дан када је — после серије генералних проба и покушаја, који су месецима увежбавани пред очима (и уз благослов) такозваних безбедносних служби и читаве јавности — ритуално погубљен Зоран Ђинђић, личност којој је само мало недостајало да савлада двестагодишњу инерцију и да — као што је то много пре њега у Русији учинио Петар Велики — отвори прозор, не у Европу, него у реалност, да савлада отпор полуфеудалних, паразитских елита и да Србе — суморну колонију вишећелијских организама — усмери ка стварању заједнице слободних људи — нације. Живот у Србији је, истина, и после тог датума наставио да тече, али чисто биолошки, на начин на који нокти и коса расту после смрти, у облику математичког скупа индивидуа које свој смисао проналазе искључиво у рециклирању прошлости и које на окупу одржавају опскурни култови тенисера и лошег пива.
Светислав Басара