БЕОГРАД ИЗМЕЂУ „ДОМАЋЕГ“ И „ТУЂЕГ“ БОГА
Београд је одувек био „кућа на путу“ са свиме што та својеврсна топографска одредница подразумева. На душу Београда кроз време, и на његов духовни пејзаж стваран током протеклих двадесетак векова, утицале су непрестане смене његових успона и страдања, продаје и препродаје, честе промене структуре становништва, сукоби цивилизација, вера и идеологија, које су се у њему на разнолике начине међусобно поништавале и тек понекад – сасвим ретко – за добро већине преплитале. Можда је зато његово трајање неретко било предмет опширних тумачења и разноликих сумирања, али, готово по правилу, без осврта на Другог, на оне који су такође креирали „београдску историју“. Наиме, у многим доданашњим описима Београда нису назначаване појаве које његову историју чине потпунијом (истинитијом), укључујући и то да је реч о месту на коме су, поред православних, и те
како живели и неки други хришћани, као и муслимани и Јевреји. Исто важи и за њихове верске објекте чије су историје верни одраз збивања, која су, метафорично речено, запљускивала или, боље рећи, плавила град крај ушћа Саве у Дунав. Податак да ниједно црквено здање београдских хришћана није старије од стотину седамдесет година верна је слика историје Београда, града у којем је данас најстарији верски објекат Бајракли џамија, подигнута крајем XVII века, здање које је у време Краљевства Србије, у првој половини XVIII века, било претворено у катедралу Београдско-смедеревске бискупије...