Налазите се | Аутори - Игор Приморац
Игор Приморац

Интервју – Игор Приморац, филозоф > Извор: Вечерње Новости

Етика и секс

Гордана Милосављевић

 Када се каже неморал, најчешће се мисли на неприхватљиво сексуално понашање. Ипак, на питање шта је то прихватљиво, мало ко ће дати ваљани одговор, неоптерећен културолошким, верским, (мало)грађанским и сличним предрасудама
 

 

Игор Приморац је научни саветник у Центру за примењену филозофију и етику на Универзитету у Мелбурну. У књизи Етика и секс, коју је 1997. године објавио угледни издавач Рутлеџ, а недавно у оквиру едиције "Примењена етика" на српском језику Службени гласник, професор Приморац износи тезу да сексуална перверзија као таква и не постоји, а ако постоји нешто што у неком сексуалном чину заслужује моралну осуду, онда је то последица неких вансексуалних разлога, а не сексуални чин који се назива перверзијом. Треба правити јасну разлику између правила разборитости, моралних правила и моралних идеала. Суштинско је питање коју концепцију заступамо. Да ли је секс намењен рађању деце, или припада (еротској) љубави, или представља особени "језик тела" или је, напросто, извор задовољства. У западној култури, као и другде, те концепције једна другој конкуришу. Разуме се, постоје и схватања секса која садрже елементе различитих темељних концепција о којима за "Време" ексклузивно говори Игор Приморац.

 "ВРЕМЕ": Зашто је секс тако дуго био у другом плану филозофског интересовања?

ИГОР ПРИМОРАЦ: Виђење секса као нечег проблематичног и осећање нелагоде, па и кривице које је често пратило и сексуално понашање и расправу о њему, великим су делом резултат околности што је западна култура утемељена на филозофији и култури старе Грчке и хрисћанству. Дуализам материје и духа, тела и душе, својствен делу старе грчке филозофије, те хришћанско учење о првобитном, наследном греху, извори су сумњичавог, па и негативног става према телу уопште, а према сексуалности напосе, карактеристичног за добар део историје западног света. Када је реч о филозофији, томе треба додати и идеал живота у складу с умом, који је по суду многих неодвојив од појма филозофије и филозофа. Са становишта тог идеала, осећања и страсти уопште, напосе оне сексуалне, појављују се као нешто што треба контролисати и сузбијати. У томе контексту, Ниче је могао да пита "Који је од великих филозофа био ожењен?" и да одговори да је то био једино Сократ – иронични Сократ! – можда управо зато да би показао да филозофија не иде заједно са браком и свим оним што браку припада.

Ваша књига се зове Етика и секс, а не, рецимо, Сексуална етика; сматрате да сексуална етика и не постоји јер секс нема никакво посебно морално значење. Да ли то значи да нема ни сексуалног морала?

Наслов Етика и секс је неутралан и не прејудицира питање којим се књига бави – наиме, има ли секс неко особено морално значење. У књизи настојим да покажем како секс такво значење нема, дакле како нема ни сексуалног морала нити пак сексуалне етике (као филозофске артикулације тог морала) у строгом смислу речи. То, дакако, не значи како секс није прикладан предмет моралног просуђивања, већ само то да се у таквом просуђивању служимо моралним разлозима који важе и у дугим областима живота. У сексу, као и другде, можемо другога повредити, оштетити, изневерити, преварити, израбљивати. Но да је неки поступак сексуалне нарави – то само по себи не говори ништа о његовом моралном статусу.

Ваша интернет биографија каже и да подржавате концепцију "сировијег секса" ("плаинер сеx") и "либерално становиште по питањима сексуалног морала". Ако у Етици и сексу показујете да рестриктивне норме у сексуалном понашању не могу да издрже критичко преиспитивање, у ком смислу користите појам либералног или либералнијег односа према сексу?

 

У поглављу о хомосексуалности критички разматрам аргументе у прилог моралној осуди хомосексуалног секса, која је и данас често саставни део конвенционалног сексуалног морала. Резултат је закључак како ниједан од тих аргумената није уверљив, те моралну осуду хомосексуалног секса треба одбацити. Претпоставка је, разуме се, да та осуда није сама по себи очигледно ваљана, неупитна – што она засигурно није. Да јесте, озбиљни, паметни, обавештени и добронамерни људи не би се по томе питању могли спорити. На исти начин бавим се и темом проституције. С друге стране, морална осуда педофилије или сексуалног узнемиравања (сеxуал харассмент) јесте заснована на добрим разлозима. Либерализам не тврди како је све допуштено, већ само да су наши поступци морално допустиви докле год се не покаже како и зашто они то нису. Обавеза доказивања је на ономе ко би да нешто осуди и забрани.

 У зборнику који сте приредили под насловом Сувремена филозофија сексуалности (Загреб, 2003), Голдманов термин "плаин сеx" је преведен као "секс и ништа више". Овде је то преведено као "сирови секс". Да ли би неки трећи превод био адекватнији?

Голдман се служи термином "плаин сеx" како би изложио хедонистичко схватање секса, према коме је секс напросто извор одређеног типа задовољства и не мора бити ништа више од тога. То је, по његовом суду, минимално одређење секса, на које смо упућени када одбацимо теорије по којима секс неизбежно јесте, или треба да буде везан било за љубав, или за рађање деце и брак, или пак особени медијум општења међу људима, особени "језик тела". Тај би се термин могао превести и као "пуки" или "огољени" или "чисти секс". Израз "плаинер сеx", неопходан за следећи корак у редукцији секса, могао би се можда превести као "још чистији" или "до краја огољени секс". Ти термини сами по себи нису баш јасни, али би били разумљиви у контексту расправе о предностима и ограничењима Голдмановог схватања.

Какав је, коначно, однос секса и љубави?

Присталице "романтичног" схватања секса греше када тврде како је секс по својој бити везан за љубав, односно да треба да буде за њу везан, и да пуки секс, секс без љубави, тежи једино сексуалном задовољству, па је морално неприхватљив. Таквом схватању секса нема се шта приговорити када се оно износи као идеал, а не норма сексуалног понашања. Секс у контексту трајног односа две особе који је утемељен на осећањима блискости и љубави има веома велику "контрибутивну" вредност – вредност компоненте таквог односа. Поред тога, у таквом контексту секс може имати и већу хедонску вредност, може пружити веће сексуално задовољство, него безлични, најамни секс. Но, околност да је оно прво по правилу вредније, па и много вредније него ово друго – секс тек ослобођеног робијаша и проститутке, на пример – није разлог за закључак да ово друго никада, ни у каквим околностима нема баш никакве вредности и оправдања.

Ако се сасвим одбаци разликовање природног и неприродног секса и појам перверзије, да ли онда уопште постоји неко место за одређење "нормалности" у сексу?

Не одбацујем разликовање "нормалног" и "ненормалног" у области секса, али настојим да покажем како се то разликовање не поклапа ни са разликовањем "моралног" и "неморалног" нити пак с разликовањем "природног" и "неприродног" у сексу. "Нормално" је оно што је у складу са неком претпостављеном нормом, а "ненормално" оно што од ње (знатније) одступа. Када је та норма статистичка, примена разликовања нормално/ненормално не садржи моралну оцену и може послужити корисној сврси. Оно што је у томе смислу ненормално није самим тим и неприродно. Традиционално схватање секса као "по природи" везаног за репродукцију, ако је икада било уверљиво, данас то више није: технологија контроле рађања и вестачког оплођавања ту је везу прекинула. Ако то схватање одбацимо, шта остаје као "природна" сврха или функција секса? Надаље, оно што је у том статистичком смислу ненормално није самим тим и неморално. У томе су смислу, рецимо, ненормални (атипични) и фетишизам и воајеризам. Сексуални фетишизам може бити атипичан, необичан, неразумљив, смешан, одбојан – но зашто би био неморалан? Воајеризам пак јесте неморалан, али не зато што је ненормалан, већ зато што представља грубу повреду права на приватност.

Идеја "сексуалне перверзије" традиционално се тумачи помоћу појма "неприродног секса"; ако одбацимо појам "неприродног секса", одбацићемо и важну претпоставку уобичајене употребе појма "сексуалне перверзије". У књизи разматрам концепције сексуалне перверзије карактеристичне за четири доминантна схватања људске сексуалности и, надам се, показујем како ниједна није уверљива и корисна. Концепције сексуалне перверзије које нам нуде традиционално схватање секса као усмереног на репродукцију, "романтично" схватање које секс везује за (еротску) љубав, и схватање секса као особеног "језика тела" испостављају се као неуверљиве. Тумачење са становишта хедонистичког схватања секса ту идеју тривијализује. Критикујем и неке додатне покушаје моралистичке реинтерпретације сексуалне перверзије, те предлажем да ту идеју коначно одбацимо. Све што треба рећи о моралном статусу различитих типова и инстанци сексуалног понашања може се сасвим добро рећи и без прибегавања тој идеји – позивањем на морална правила и вредности на које се позивамо и када није реч о сексу.

 Идеја сагласности ту ће бити од превасходног значаја. Но реч је, дакако, о морално (па и правно) ваљаној сагласности, дакле сагласности коју даје одрасла, за такву сагласност компетентна особа, која зна о чему је реч и није присиљена да се сагласи. У таквим необичним, заправо екстремним случајевима какав је, рецимо, случај сексуално мотивисаног канибализма имамо добре разлоге за сумњу да је сагласност одиста била правоваљана.

Бавите се темама као што су прељуба, хомосексуалност, проституција, педофилија. Шта је од овога морално најсложеније или најсумњивије?

Прељуба је за осуду само уколико претпоставимо конвенционално схватање брака као скопчаног са сексуалном искључивошћу. То је схватање преовлађујуће, али није и универзално. За оне брачне парове који споразумно живе у "отвореном браку" прељуба није проблем. Хомосексуални секс пак уопште није морално проблематичан. Најзад, проституција није сама по себи неморална. Но овде је слика нешто сложенија. Прво, проституција није неморална као таква, дакле у сваком поједином случају, али она често постаје таквом због неких пропратних околности – рецимо, ако се неко њоме бави под крајњом економском принудом, без икакве алтернативе. Феминистичка критика проституције је неуверљива кад се (као што то обично бива) презентира као критика проституције као такве, дакле проституције у свако време, на сваком месту. Али та критика јесте релевантна и важна, ако се њен домет ограничи на оне случајеве у којима најамни секс одиста одражава и подржава неједнакост и угњетавање жене у (још увек) патријархалном друштву. Друго, рећи да проституција није неморална не значи и препоручити је у било којем погледу. Она је у сваком случају далеко од било ког иоле уверљивог сексуалног идеала: идеала секса као интегралног дела брака и породице, или као припадног (еротској) љубави, или пак идеала секса који налазимо код марксистичких и феминистичких мислилаца, као нечег одиста смисленог и вредног само у случају међусобне сексуалне или пак "романтичне" привлачности, у шта се не вреди упуштати из неког спољашњег разлога – у сврху зараде, или популарности, или пак напретка у служби.

Педофилија, насупрот томе, јесте морално недопустива; у овом случају позитивни морал има добар разлог за моралну осуду, па и за инсистирање на законској забрани. Ако је сагласност – правоваљана сагласност – услов моралне прихватљивости сексуалног општења, онда је посве јасно да је секс између одрасле особе и детета нелегитиман, будући да дете не може дати такву сагласност. Ово, међутим, не значи да о теми педофилије не треба више ништа рећи. У поглављу о тој теми у Етици и сексу приказујем неке покушаје одбране педофилије и, надам се, показујем њихову неуверљивост. Такође истичем како је традиционална представа о асексуалности деце и детињства након Фројда неодржива. Али уважавање чињенице дечје сексуалности – на чему апологети педофилије по правилу инсистирају – не води закључку који би они хтели да изведу. Не спречавати сексуалне експерименте међу децом истог узраста нипошто није исто што и допустити секс између детета и одрасле особе. Далекосежна асиметрија у когнитивном и емоционалном погледу, те у погледу статуса и моћи, која је неизбежна у овом другом случају, сасвим је довољна за закључак да такву врсту "међугенерацијског секса" не треба допустити.

Сексуално образовање је поменуто врло кратко у поглављу о педофилији. Да ли би се могло рећи нешто више о садржају тог наставног предмета?

Филозофска расправа о педофилији, те о сексу и моралу уопште, може допринети обликовању бољег сексуалног образовања. О томе да је такво образовање потребно ваљда више нема спора. На питања о његовом садржају и методама, те о узрасту када то образовање треба да започне, међутим, позвани су да одговоре психолози и педагози, а не филозофи. Оно што филозоф ту може допринети јесте, рецимо, анализа моралног статуса хомосексуалног секса. Ако та анализа води закључку да је хомосексуални секс морално легитиман – закључку до кога долазим у Етици и сексу – одатле следи да сексуално образовање не би требало да намеће, па чак ни сугерира, монопол хетеросексуалног обрасца. У практичном погледу, то значи да хомосексуалност треба да буде присутна као тема, те као тип сексуалности који није ни перверзан, ни болестан, већ је напротив посве легитиман, премда је карактеристичан за мањину.

Какво је ваше мишљење о перспективама хомосексуалних заједница? Да ли мислите да је неопходно употребити израз "хомосексуални брак" уместо, рецимо, законски у правима изједначене "ванбрачне заједнице", са спецификацијом или без спецификације "хомосексуална", или неког другог означавања (нпр. "доместиц партнерсхип" или "цивил унион")? Ви то питање разматрате у склопу одељка о дискриминацији према хомосексуалцима. Која врста дискриминације је у питању?

Противљење "хомосексуалном браку" великим је делом мотивисано уверењем о неморалности хомосексуалног секса. Због тога то питање разматрам након расправе о моралном статусу хомосексуалног секса, а не у ранијем поглављу о браку, прељуби и љубомори. Ово питање није семантичко, већ садржинско – питање легитимности хомосексуалних заједница и друштвеног признања те легитимности. Историјски, однос друштва према хомосексуалцима великим делом је обележен разним облицима дискриминације, па и угњетавања и прогона. У томе контексту, докле год нема уверљивог аргумента да је хомосексуална веза одиста морално нелегитимна, а хомосексуалци су упркос томе искључени из институције брака, порука коју друштво шаље хомосексуалцима, и коју они веома добро очитавају, јесте да њихова сексуална оријентација ипак није у пуној мери легитимна, призната, прихваћена. Зашто, иначе, А и Б могу да склопе законски брак, а Ц и Д то не могу, ако је једина разлика између те две заједнице у томе да је прва хетеросексуална, а друга хомосексуална?

Аргументација у књизи је филозофска, па ипак, полазна дескрипција секса у њој одговара западном схватању секса. Да ли постоје друга схватања секса која су битно различита од западног, нпр. будистичко или неко друго?

Не бих се сложио да можемо говорити о "западном схватању секса". Западна, као и друге културе, нуди неколико концепција секса. Мислим да су, како на Западу тако и другде, главне концепције људске сексуалности оне које разматрам у првом делу књиге, и које сам већ поменуо: секс је намењен рађању деце, или припада (еротској) љубави, или представља особени "језик тела", или је напросто извор задовољства. У западној култури, као и другде, те концепције једна другој конкуришу. Разуме се, постоје и схватања секса која садрже елементе различитих темељних концепција.

На подручју сексуалног искуства, сексуалног понашања и норми које то понашање треба да регулишу, постоје многобројне разлике од једне до друге културе, те од једног до другог историјског периода. Међутим, то још увек не значи да су те разлике "битне", дакле радикалне, непремостиве. За будизам, жудња уопште, а сексуална жудња напосе, представља извор патње и сметњу на путу ка духовном просвећењу. Тај нам је мотив познат и у западној култури, и то у неколико варијанти. Једна је она коју налазимо код Епиктета, филозофа стоичке школе: он се поноси способношћу да одоли сваком сексуалном искушењу, која сведочи о његовој слободи од спољашњих утицаја. Другу износи јунак Толстојеве Кројцерове сонате; за њега је секс – и то секс у браку – "нешто гадно, свињско, нешто о чему је и говорити и сећати се горко и срамно". Кама сутра пак износи једно доследно и наглашено хедонистичко схватање секса – дакле схватање, које је веома добро познато, па и утицајно, у модерној западној култури.

ЕТИКА И СЕКС
Поглед у књигу
ЕТИКА И СЕКС
Распродато
Секс је свакако једна од животно и морално најризичнијих делатности, као што је истовремено и услов живота. Поред хране, секс је и један од главних извора задовољства и, управо због тога, велики извор искушења и различитих врста опасности, од здравствених до економских, менталних и моралних.'
превела Ивана Ивковић
прво издање, 2007
17 х 23 цм,
256 стр.
броширан повез
латиница
ISBN: 978-86-7549-658-8
Пуна цена:
649,00 ДИН

Цена на сајту:
99,00 ДИН + (трошкови доставе)

Књигу тренутно не можете наручити од нас.