Природно
је што Књига о пиринчу Зорана В. Поповића и Оливере Поповић има на
почасном месту, у почетку, стихове Конфучија о кинеској основној храни. Прва
слика која нам се притом јавља приближава степенасте у води скривене површине
одакле земља с највише становника на свету налази изворе живота. Свестрано
даровити и радознали Поповићи, писци јединствене књиге о пиринчу, упутили
су првог читаоца пажњу и на Ибзенове редове:
Најбоље
књиге које постоје су кувари,
већину
осталих није ни требало писати,
штета
само што су писци кувара обично непознати.
Ето
довољних разлога да се овај писац који уме само „јаје на око“, у
изненадној и доиста лепој прилици, подсети како је у детињству радо јео ориз,
нарочито као сутлијаш, потом у гимназијској мензи пречесто добијао увек на
исти начин спремљену рижу, а тек у новобеоградском Студентском граду, у
округлој зградурини где је на пластичној тацни узимао отврдле
гомилице пиринча, разумео да су ориз, рижа и пиринач имена за
исту житарицу што одвајкада помаже здрављу људи.
Сада,
након читања Књиге о пиринчу, где је први пут видео
слово И од пиринча у боји, нашао изврсно илустровану, осмишљену и прегледну
историју ориза, његову улогу и значај, где је видео да рижа као и све
благородне биљке носи дар обнављања и улепшавања предела,
одакле је на дванаест пута десет кулинарских начина дознао да
нам је брижљиво приготовљен пиринач много бољи пријатељ но што обично
мислимо, где је нашао чему се није надао, овај писац је разумео колико је мало
пириначно зрно заправо – велико.
Поповића
књига о пиринчу приготовљена је тако да ће многи пожелети да је поједу
одједном. Али, то није само књига за појести, то је и књига за читати и
књига за научити.
Миро
Вуксановић