У свету авангардологије Једноипооки
стрелац Бенедикта Лившица је, по много чему, јединствена књига. Она је и прва
права историја руске авангарде коју је Лившиц написао и објавио у времену када
је руска авангарда била табу тема. Истовремено је и документарно-мемоарски текст
о најбурнијим временима не само руског футуризма већ и осталих авангардних дешавања
у руској ликовној уметности и књижевности. Ова књига може се читати и као нека врста
необичног, узбудљивог романа у којем су главни јунаци ствараоци који су у свету
уметничке, односно ликовне авангарде остварили најрадикалнији преврат, не само у контексту руске уметности
него и у светским размерама. И није случајно што је у руској култури данас Једноипооки
стрелац прерастао у култну књигу о руској авангарди, не само зато што је њен
аутор трагично страдао у Стаљиновом гулагу, него и зато што је реч о заиста изузетном
делу (у последњих десетак година ова књига је објављена у неколико издања, како
на руском, тако и на другим светским језицима).
Српско издање Једноипооког
стрелца (у одличном преводу Милице Николић) јесте артефакт посебне вредности,
зато што је, неспорно, реч о занимљивом прожимању и стваралачком дијалогу ликовног
рукописа са историјско-уметничком причом, и као да је нека врста остварења тестаментарног
наума и самог Лившица о синтези два типа текста.
Гојко Тешић
Године
1933. Лившиц је штампао значајне „теоријске мемоаре“ Једноипооки стрелац,
који нису само први покушај систематског излагања историје футуризма и његових теоријских
постулата, већ и драгоцени документ о настанку модерне уметности у Русији и Европи,
с акцентима на образлагању њене естетике и идеологије. Због тога су ови мемоари
и названи теоријским, а поједине странице готово и не личе на жанр којем припадају,
већ на целовито и
систематско теоријско закључивање.
Милица
Николић