Роман Три брата и Марија
објављен је први пут 2008. године. Не нарушавајући првобитни сиже романа, нити
занимљиве и узбудљиве животне заплете јунака, ауторка је дорадила и допунила
ново издање које се темељи на документарној грађи и историјским чињеницама.
Док је враћао папире на
своје место, између двају корица једне фасцикле исклизну фотографија: Марија и
Оливер. Заједно. Гле, гле, па, то личи на некакав загрљај. Она њега држи својом
левом руком чврсто испод мишице, а он њу обгрлио око струка. Ко прави другови,
само још присније. Сваку њену облину спремно прихвата одговарајући део
Оливеровог тела. Уклопили се, сламка се не би могла провући између њих. A
Владимир мислио да је којешта оно што му је покаткад проминуло кроз главу. На
полеђини фотографије не пише шта је између њих бивало. Није било жига
фотографске радње, а ни датума ту не бејаше. Није назначено место на коме су се
фотографисали. Иза њихових леђа само три степеника и ограда. Ништа није могао,
осим да се од муке почеше по потиљку.
Моја и његова, промрмљао
је. Добро су чували своју тајну.
(Из романа)
Београдска књижевница Марина Костић
ауторка је књига прозе објављених у Просвети: Кћери слатке и горке
(приповетке, два издања, 1981, 1982), Хлебље (роман, 1985), Бог у
крилу девојке за удају (роман, 1989), који је у наредном издању објављен са
измењеним насловом: Мачји скок (1994), Женска ложа (приповетке,
1992).
Остале књиге: Само ветар чује
(избор из прозе, 1999), Долази вучица (роман, два издања, 2001, 2002), Путник
плаве крви (приповетке, 2001, два издања) и Бели вео (роман, 2009).